Писац и академик Љубомир Симовић за Глас Српске: Тешко је наћи лијек за људе и друштво на Балкану

Од позоришних сцена до филмског платна, ликови створени пером овог писца и академика одавно су постали дио националне историје, а о значају његовог дјела најбоље говоре награде које је добио. У Симовићевој колекцији признања недавно се нашла и награда за животно дјело "Доситеј Обрадовић" која ће му бити уручена 21. фебруара у Београду.

У предаху од писања бесједе коју ће говорити на свечаној додјели признања са именом великог српског просвјетитеља, писац је за "Глас Српске" говорио о новим књигама, умјетности, култури и највећим манама савременог друштва.

- Тешко је наћи лек за људе и друштво на Балкану. У последње време опседнут сам једном реченицом Иве Андрића која говори о балканским народима. Она гласи: "Понекад се човек запита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да можда никад више неће моћи ништа друго до једно. Да трпи насиље или да га чини" - каже Симовић чији су преводи пјесама и драма штампани у многим страним антологијама и зборницима.

Као представе у цјелини, његове драме су два пута побиједиле на "Стеријином позорју" у Новом Саду, а то су "Путујуће позориште Шопаловић" и "Чудо у Шаргану".

- Страшнији суд о свима нама нисам нигде нашао као у овој Андрићевој реченици. Али то не значи да за нас нема лека. Као лек би се могло препоручити оно што је саветовао Доситеј Обрадовић. Он наглашава да човек никога не сме слепо да слуша и ничему слепо да верује, да мора да сумња и да треба "да је кадар познати оно што мисли изабрати" - указује писац, добитник признања која носе имена великана српске књижевности као што су "Бранко Миљковић", "Милан Ракић", "Десанка Максимовић", "Васко Попа"...

У својим дјелима, текстовима и говорима осврће се на актуелна друштвена питања. 

- Превише смо свадљиви. Политичарима је најважније да се удварају најнеупућенијим и најнеписменијим слојевима јер се на њих највише ослањају - примјећује Симовић за кога награда "Доситеј Обрадовић" има велику вриједност и значај.

Доситеј је заједно са Јованом Стеријом Поповићем овом писцу нека врста оријентира и ослонца.

- Њима двојици се стално враћам да проверим неке своје закључке и знања. Када гледам шта се данас дешава око нас, изненађујуће делује актуелност онога што су и Стерија и Доситеј у своје време говорили. Тако да су то два жива писца и за мене представља посебну част и радост што добијам ову награду - открива аутор дјела која су доживјела бројне позоришне адаптације.

Највише успјеха постигло је "Путујуће позориште Шопаловић", које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку.

- Припремајући беседу за доделу награде скрећем пажњу на просветитељски значај Доситеја Обрадовића. Крајем 1988. и почетком 1989. писао сам предговор за књигу која садржи његово главно дело "Живот и прикљученија" и "Писмо Харалампију". Посебну пажњу посветио сам истраживању естетских вредности његових текстова који су изузетно важни - прича Симовић.

Не смијемо, каже, заборавити оно на шта је наш велики просвјетитељ упозоравао.

- Доситејеви савети односе се и на наше време у коме гледамо политичку пијацу на којој доминирају политичари неизлечиво оболели од препотенције и нарцизма и дипломате са кочијашким речником и манирима. Он нам је поручивао да самостално размишљамо покушавајући да нас нечему научи и упути да идемо у правом смеру. Те поруке су данас актуелније него у његовом времену - истиче писац који пише нову књигу пјесама "Риба са два репа".

Са том књигом, додаје, не жели да жури.

- Питање је колико ћу још имати времена да нешто напишем и зато желим да из тога извучем што је могуће више. У писању ме омета гомила других обавеза и ја мало у шали, а више у збиљи кажем како већ месецима чезнем да останем насамо са хартијом и оловком - признаје Симовић додајући да ово нису најбоља времена за културу у Србији и да су Народни музеј и Музеј савремене уметности затворени већ више од десет година.

Позоришта, примјећује, једва преживљавају.

- Посебно бих скренуо пажњу на стање у српском издаваштву.

Доситеј је "Живот и прикљученија" 1783. штампао у 300 примерака. Умберто Еко је говорио да писца у Немачкој тек са више од милион примерака књиге схватају озбиљно. А ко ће озбиљно да схвати наше књиге које се штампају као у Доситејево време у 300 или у 500 или у хиљаду примерака? То највише говори о стању књиге, културе и уметности - рекао је писац подсјећајући да се књижевни листови који су излазили једном у 15 дана појављују тек једном у четири или пет мјесеци.

Иако не гледа много нових представа и филмова, посебно му се свидио "Монтевидео, Бог те видео".

- Изузетно ми је била занимљива теза, заправо основе на којима је тај филм постављен, као неки културолошки феномен, а уз то је одлично урађен и са сјајним глумцима - закључио је причу Симовић.

"Бој на Косову"

- Филм "Бој на Косову" појавио се у најнезгодније време када је Слободан Милошевић држао свој "чувени" говор на Газиместану. Невоља је била и у томе што је Здравко Шотра тај филм режирао у невероватно тешким условима и околностима. Морао је да направи филм по мојој драми, али без филмског сценарија. Та драма има јако много токова. Поред главних јунака које познаје наша историја и епска поезија, увео сам друге људе, што је за мене био најважнији сегмент - каже Љубомир Симовић.

Издавач не може  без ланца књижара

- Положај писца много зависи од самог издавача. Имао сам јако добре односе са "Стубовима културе" који су објавили много мојих књига, а одлично сам сарађивао са "Београдском књигом". Међутим, те издавачке куће морали су да угасе. Први нису могли да издрже огромну кирију коју су плаћали за књижару на Тргу Републике. Други нису уопште имали своју књижару, а издавач који нема ланац књижара не може ничему да се нада. Да бисмо помогли својим издавачима, ми смо им излазили у сусрет одричући се хонорара и слично - присјетио се Љубомир Симовић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.