Ода животу Вере Милић
У средини која до тада не познаје сличне гестове младих, Бањалучанка Вера Милић се, по диктату њеног креативног, 1918. године опредјељује за студије умјетности. Није изостала подршка породице, али ни она необично значајна, породичног пријатеља, сликара Спиридона - Шпире Боцарића (1876-1941), тих година неприкосновеног ауторитета, не само у ликовном животу, него уопште у култури Бањалуке.
Нашло се ту још једно умјетничко име - Перо Поповић (1881-1941), од којег Вера Милић добија прве сликарске поуке у Великој реалци.
За све Верине године (1900-1943), посебно оне бањалучке и затим оне опатијске, од 1923. до 1943, изостала је једна друга, за умјетницу и за нас, значајна подршка - писана ријеч, изложба.
Очекујући да то уради ова средина, друге не препознају њено дјело па га ни не валоризују. A овдје је требало само мало више личних и професионалних радозналости и интересовања и дјело ове наше умјетнице, и не само њено, не би данас прекривале деценије заборава.
Како нам у оваквим приликама ћутња није блиска, отварамо невелико сликарско завјештање Вере Милић, жељни да оно, иако са значајним закашњењем, оживи, али и да допунимо српску ликовну мапу 20. вијека.
Породични разлози јесу били значајни, али и чињеница да је Праг тих година једна од престоница ликовне Европе, да Вера Милић изабере овај град за своје студије, тамошњу Aкадемију ликовних умјетности, на коју је примљена 1918. године. На овој академији се тих година срећу бројни наши умјетници: Миливоје Узелац (1897-1977), Душан Aдамовић (1893-1975) Миленко Ђурић (1894-1945), Милан Коњевић (1898-1993), Коста Хакман (1899-1961), Иван Радовић (1894-1973) - неки од њих утемељивачи наше модерне.
Формирана у Прагу, Вера Милић није могла да одоли пленеризму, доминантној поетици у чешкој умјетности тих година. Утицају или науци стеченој у Прагу Вера Милић додаје своју интимну поезију, своје лирско осјећање, које у њој буди природа. У реално датом она налази своје мотиве, али их она не преписује, она их преобликује у духовне феномене - доживљаје. Тако њено дјело или дјела живе као паралелна појава постојећој стварности и егзистирају по независним законима своје природе.
Најчешћи мотив њене слике, мртву природу и уопште, своју слику Вера Милић темељи на сигурном цртежу, простудираној, класично постављеној композицији, згуснутим формама, готово по правилу смјештеним у први план слике, брзом, виртуозном потезу. Све то доживљавамо као добру основу или подлогу за оно доминантно у нарави уметнице - боју.
Са сликарске палете Вера бира супротстављене тонове топлих и хладних боја - жуте и црвене, наспрам модре и зелене. Како би слика још више, значајније оживјела, сликарка бијелом акцентује поједина мјеста на њој. И све то као да је недовољно слици Вере Милић да живи своју пуноћу. Сликарка је прелива, купа прегрштима светлости.
Слику Вере Милић доживљавамо као оду животу. На њој нема тамног, тешког тона боје, чак ни таквог њеног акцента, који би указали на сликаркино дуго боловање и рани одлазак. У четрдесет и трећој години живота угасила се у Опатији, а нови господари њеног града избрисали су је из књиге рођених.
Послије свих деценија заборава, Веру Милић уписујемо у ову и све наше књиге, овај пут трајно, и враћамо је у Бањалуку на једини могући и најљепши начин за њу - сликом.
Књига
Текст о сликарки Вери Милић наћи ће се и у новој књизи Данке Дамјановић која је у припреми, а која се бави ликовном сценом Бањалуке крајем 19. и почетком 20. вијека.
(Aуторка је историчар умјетности из Бањалуке)
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
