Објављена нова књига Анђелка Анушића “Колона”: Горки исказ једног времена

У питању је књига јединственог жанра у српској драмској књижевности и прва овакве врсте коју је Анушић написао. О својој новој књизи аутор Анђелко Анушић је рекао да је колона коју помиње иста она колона која се поворчила читавог двадесетог вијека, кроз њега самог и кроз друге.

 - Моја јунакиња Милица, посљедња српска хероина, говори у име десетина и стотина хиљада знаних и незнаних, преживјелих и утихнулих, заборављених и разбаштињених, уцвиљених  и понижених из свога крајишког кољена. Горак је и прегорак њен стоусти језик, којим проговара кроз сва три глаголска времена, једљив и самоироничан, узловит и  асоцијативан, али и хуморан и прпошан, ведар и љековит јер је он пелцер неуништиве крајишке лозе - рекао је Анушић.

У рецензији књиге Слободан Јовић је писао о самом дјелу, мотивима и значају жанровског и стилског одређења “Колоне”.

- Испричано је све, од генезе страдања, до коначног  разрјешења и примирења које главна јунакиња налази  у новој средини, у Војводини. Анушићева пјесничка вокација долази до изражаја при грађењу читавог скупа ријечи везаних за колону: колонаш,  колонашица и колонашимо. Јесте. Гмижемо, гмилимо, пузимо, мигољамо, стоножимо - написао је Јовић.

О монодрами “Колона” Славица Гароња је, у својој заиста исцрпној рецензији, говорила о свим значајним запажањима у новом Анушићевом дјелу.

- Мотив колоне није случајан у његовом опусу, а могао би се назвати и опсесивним. Већ од прве поетске прозе високе експресивности (“Христ са Дрине”, 1996), преко бројних варијација (и валоризација) овог мотива у поезији, све до споменуте романескне театралогије. Другим речима, колона - реч високе симболичке носивости и трагичне симболике у свеколикој историји Срба, нарочито са територије Хрватске и Босне, овде је срећно изабрана да оваплоти велику тему августовског егзодуса 1995. године - у најекспресивнијој драмској форми - монологу - навела је Гароња.

Осврће се и на главног лика, Милицу, и на успјешност приказа читавог искуства страдања у једном лику.

- Фокусирана на исказ средовечне жене Милице, која приповеда своје искуство о тим најинтензивније проживљеним и најдраматичнијим данима од 4. августа 1995, са врло срећно пронађеним (и родним) углом посматрања (што је у досадашњој крајишкој, али и српској  књижевности права реткост), проговара, изузетно сочним и живописним народним (крајишким) говором, који је најбитније и одређује. Представница је изгнаног народа, са свим типским и менталитетским одликама и карактеризацијом: то је жена, ишчупана из свог вековног обитавалишта, двоструко асимилована, која са мужем и децом и десетинама хиљада својих сународника за само један дан напушта сав свој живот и вековни живот својих предака. Њен сабеседник кога је Анушић пластично осенчио је удвојени лик који може да  буде (који нам се заправо, таквим намеће) и обични савременик, или ће пре бити данашњи (или будући) читалац, данашњи позоришни гледалац, најзад - додала је Гароња.

Из рецензије Мирослава Тодоровића

- Монодрамом “Колона” Анушић је српској књижевности богато подарио, мирне душе и пуног срца, можемо то написати, нову српску Петрију родом из Крајине, јунакињу у којој струји дух и дах и куца срце хиљада и стотина хиљада њених истоплеменкиња западно од Саве, Дунава, Дрине и Уне. Како јуче, тако и данас, и убудуће, надамо се.  Анушићеву Милицу увршћујемо у ближи род Петрије  Драгослава Михаиловића, објаснио је  Мирослав Тодоровић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.