Ненад Грујичић: писацу награда не може ништа ни одузети ни додати

Ненад Грујичић: писацу награда не може ништа ни одузети ни додати 14.02.2008 00:00 | Н. СИМИЋ-ЖЕРAЈИЋ

Међу нама писцима се тачно зна коме је гдје мјесто и ту, спрам времена које долази, награда не може ништа ни одузети ни додати, рекао Грујичић

СВЕ ВРИЈЕМЕ свог књижевног рада сам писао приче, онако у потаји, али сам се развијао, прије свега, као пјесник. Поезија је највиши облик писмености и најдубља потврда књижевног талента. Из жанра пјесништва није тешко прећи и у други, наравно, никад се не одричући поезије као краљице литературе.

Тако сам паралелно писао и есеје и критике, и полемике и огледе - каже у интервју за "Глас Српске" књижевник Ненад Грујичић, истакнути српски пјесник који је након бројних књига поезије недавно објавио прву књигу приповједака "Приче из потаје", у издању новосадског "Прометеја".

► У Вашим причама бавите се сликањем мушког и женског принципа, њиховим прожимањем и разликама?

- Покушао сам да предочим лепезу женских карактера, ликова који су у исти мах свакодневни и нестварни. Спрам романтизоване љепоте, која није искључена као облик среће, оно што се догађа на релацији мушко-женско често је амбивалентно, у рукавицама, у маскама, нагонско и судбински парадоксално. Најмања ситница може да потпуно промијени дуго цртану мапу интиме или такозване љубави.

Спрам анђеоске слике заљубљености постоји и демонска, она сила која изображава љепоту првине, радосног уласка у неизвјесно. Та линија промјене, наглог преласка у супротно, у таму, послије свјетла, интригирала ме је као писца и помогла да насликам ликове, на примјер, оперске пјевачице у "романси" са надриљекаром...

► У другом дијелу књиге доносите разне ликове из маргиналних кутака живота, дајући им сјај универзалног, али иронично отварате и Пандорину кутију неких питања из књижевних и дневнополитичких токова?

- Не постоји човјек на овом свијету који није литерарно занимљив.

Ствар је само у стилско језичкој еквилибристици, таленту и вјештини писца да наслика карактер, судбину и контекст. Моји ликови су махом из живота, али им је придодата аура нестварног, нечег ишчашеног у најљепшем смислу ријечи. Књижевни и умјетнички живот су, такође, простор за истраживања сваке врсте. Ту врви од намћорастих типова и умишљених "споменика који ходају", снобова и карикатуралних пајсера, психотичних вагабунда и полуписмених пецароша вјечности.

► Добитник сте бројних награда. Данас су оне преплавиле нашу књижевну сцену, како се уопште можемо односити према лауреатима и награђеним књигама?

- Нема сумње да има доста угледних награда, веома престижних и са традицијом, награда које је велика част добити. Такве награде дају прилику да лауреат јавно проговори и каже оно што можда у другој прилици не би могао. С друге стране, књижевни живот није одвојен од укупних друштвених и цивилизацијских турбуленција. Многе награде су нагризене сваковрсним манипулацијама. И у тој сфери живота, дакле, постоје разне деформације и привиди, површности и заблуде. Међутим, међу нама писцима се тачно зна коме је гдје мјесто и ту, спрам времена које долази, награда не може ништа ни одузети ни додати.

Власт

- Невјероватно је колико власт болесно измјењује и уништава здраво језгро личности. У причи "Пупак" предочио сам једног надменог властодршца из балканских простора и силесију јадних му високих савјетника што пужу и шене као штенад око њега. "Лове, а уловљени", рекао би Момчило Настасијевић - истакао је Грујичић.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица