Најбољи глумци у протеклој сезони Миљка Брђанин и Жељко Еркић за Глас Српске: Глума је вјечно путовање кроз себе

Својим глумачким изразом у комадима "Швајцарска" и "Посљедњи мејдан Петра Кочића" издвојили су се Миљка Брђанин и Жељко Еркић.

Они су за "Глас Српске" подијелили емоције послије додјеле награда, говорили о унутрашњем богатству које су стекли кроз глуму, глумачким изазовима.

* ГЛАС: Било је доста признања у досадашњој каријери, по чему се разликује ово које долази из матичне куће?

БРЂАНИН: Велика је част добити награду матичне куће јер некако си задовољан да неко препозна твој квалитет и твој рад. Ипак, људи унутар куће најбоље виде твој распон улога и развој и то је стварно велика ствар. Награда је велики подстицај и одговорност, зато што нам поставља задатак да морамо бити још бољи и још више радити, превазићи све ово што смо радили до сада. Све је ово једна велика школа и глуме и живота, јер сваки дан треба учити, сазријевати и стварати себи неке нове циљеве, помјерати своје границе. Битно је да кажемо да ми не бисмо ове улоге у комадима "Швајцарска" и "Посљедњи мејдан Петра Кочића" урадили тако добро да није било људи и ансамбла са нама на сцени. Када је тим добар и када сви раде једни за друге, тако да иза нас стоји комплетан тим наших колега.

ЕРКИЋ: Сложио бих се са Миљком, награде су увијек подстицајне за даљи рад, али је глума тимски спорт. Можда велики број људи нема комплетну слику колико је глумачки посао тежак, исцрпљујући, јер дајеш своје емоције, најискренији дио себе. Када публика то препозна, то је већ велика награда, али када добијете признање од своје матичне куће, онда долази неки нови полет да се настави и боље него до тада. Не додјељују све позоришне куће у региону награде својим глумцима, а то је јако добар потез. То се види и на свим нашим колегама који послије ове награде из сезоне у сезону напредују, а послије ове награде често се дешава да добијају и регионална признања.

* ГЛАС: Током свих ових година на сцени, шта је то најснажније глума дала вама као људима?

БРЂАНИН: Глума ме оплеменила, дала ми прилику да константно преиспитујем себе, сазријевам и постављам задатак да је сваки дан као опомена да морам да истражујем унутар себе. Ми преузимамо карактеристике и карактере других ликова, а они пролазе кроз нас и то је онда наше виђење ствари. Глумац чим изађе на сцену, он је наг, јер даје своје емоције и виђење ствари. Ми смо огољени пред публиком и то је велика ствар, у исто вријеме то је тешко и предивно.

ЕРКИЋ: Мислим да је глума привилегован посао, племенита професија. Уз помоћ глуме постајеш бољи човјек. Управо због тога што си изложен публици, емоције поклањаш ликовима, али на тај начин улазиш у дубину своје душе. За ових петнаестак година колико се професионално бавим глумом, могу да видим напредак на самом себи. Студије глуме и глума су ме оплемениле као човјека и формирале као личност.

* ГЛАС: Које улоге видите као највеће глумачке изазове до сада?

БРЂАНИН: Моја улога у представи "Швајцарска", улога без текста, била је велики изазов. Морала сам комплетан живот свог лика да покажем, а да је публика доживи без текста и то је заиста био напоран психички посао, јер ту ништа не смије да вам промакне, јер публика препознаје лаж. Та улога ми је била јако тешка и изазовна. Улога у комаду "С планине и испод планине" такође је невербални израз. То је био мој први сусрет са кореодрамом и била је велики изазов. Тешко је издвајати улоге, то је исто као да се одвајаш о неког дијела себе. Свака остави печат на мене лично. Рад са Младеном Материћем је користан за глумце и јако су ми битне у мојој каријери. А ако изађеш на сцену и не потрошиш се, ниси нигдје ни био.

ЕРКИЋ: Свакој улози прилазиш од нуле и тражиш оне моменте које улога захтијева у свом животу. Најупечатљивије у мом осјећању су ми оне због којих морам своје највеће емоције да унесем у њих. Када се сјећам неких тешких тренутака из свог живота, па их унесем у неку сцену или у "Радничкој хроници" у којој смо имали исповијести из приватног живота. Када сте први пут поставили то питање, пала ми је на памет представа "Ближе" коју смо радили прије десет година у Градском позоришту "Јазавац". Говори о љубавном четвороуглу и толико је била животна, толико ме потресала као човјека, када сам морао у себи да тражим емоције. Дајемо своје емоције, а кријемо се иза лика.

Стање у култури

* ГЛАС: Кажете да је глума тимски спорт. Како би било да један добар тим стоји и иза културе у нашем граду, држави?

БРЂАНИН: Има једна реплика у "Радничкој хроници" која каже: "Када би свако радио свој посао, свима би нам било лакше". Тако је и у овом случају. Надам се да ћемо се једном у овој држави сјетити да свако ради свој посао, поштено и савјесно и онда ћемо ваља постићи Швајцарску у глави.

ЕРКИЋ: Ми имамо ентузијазам, не дамо да нам га убију. То нам је све. Али нам је потребна колективна свијест, да више њих препознаје да је култура потребна народу. Култура није само позориште. Театар иницира да прочиташ књигу, да посјећујеш галерије, али не у смислу да би био виђен, већ да то прође кроз тебе, да постанеш бољи човјек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.