Миленко Стојичић о новој збирци поезије Захук: Поетска смртовница трагичним судбинама
Миленко Стојичић тако ради… у три смене језика компонује различите силнице: мук и звук! Три смене језика, а један речник! Све ове технике, врцаве и вртоглаве, више далијевске него пикасовске, не спречавају Стојичића да испише чисте лирске стихове, а у овој новој збирци има и оних за које, бар ја, кажем да су међу најлепшим стиховима, не само српског песништва које сам прочитао у последњих неколико деценија.
Записао је ово у рецензији бриљантни полиглота и преводилац Коља Мићевић над новом збирком поезије Миленка Стојичића.
Много година је прошло од сусрета читалаца и Стојичићеве поезије, а он је за "Глас Српске" говорио о разлозима због којих је стих у његовој души тако дуго спавао и шта је то пробудило његову инспирацију послије много година.
* ГЛАС: Нова збирка поезије, послије седамнаест година. Шта Вас је "натјерало" на тако дугу поетску тишину?
СТОЈИЧИЋ: Одговорио бих двјема синтагмама које би, можда, могле да унакрсно освијетле суштину поезије: "писање поезије" и "ћутање поезије"! Шаљиво речено - има много примјера објављених књига које су, нажалост, "паузе" у писању. Публикована књига још увијек није "објављена књига", није "књига поезије". Много је споменара поезије, јер је вријеме "уговорене" критике и осутих критичких решета! Штампарија није "кућа поезије", него је то - на примјер, млин, мансарда, па и кафана, "самачка соба"... Због свега тога - ја сам толико година "ћутао поезију" и онда је "захукнуо", у метафизичком смислу. Друго, пјесма је рођендан језика, дар језика језику! Стих је лирско-медитативни телеграм, она кап дреновине, кап мастила из које ниче слово. И опасно је надписивати се сам са собом! Резултат је улудо просуто мастило, заџабе просуто уље, рекли би стари Хелени! (Уље ноћне лампе под којом пишемо!)
* ГЛАС: А шта је онда заслужно за ово буђење стиха у Вама?
СТОЈИЧИЋ: Нећете ми вјеровати - није то био метафизички него "физички бол"! Био сам онога тужног дана у Мркоњићу, приликом ексхумације посмртних остатака 181 тијела из масовне гробнице! Тај дан сам видио једно од лица пакла! Препознавао сам своје школске другове. Од тога тренутка помислио сам да само пјесма, нова у језику, може бити "поетска смртовница" звјерски мучених и побијених. Тако је, код мене, ћутање прописало и писање "проћутало"! Рукопис је, дакле, био у туршији провјере толике године. Нисам журио, јер ни мртви у смрти нигдје не журе!
* ГЛАС: О чему пјева "Захук"?
СТОЈИЧИЋ: Двадесет пет пјесама је двадесет пет часова праксе писања поезије у гробљу, у "учионици смрти"! Мој "умножени субјект", млади пјесник Христан, пише под присмотром Бога писања, трага за језиком примјереним да у себе прими и запамти побијене у масовној гробници. Дакле, Христан и сам расте у језику у којем урастају мртви, побијени. Хоћу да кажем - не може се о масовним гробницама и смртима "масовно писати"!
* ГЛАС: Шта се у тих седамнаест година, колико нисте, бар не јавно, представљали своју поезију, промијенило на поетској сцени?
СТОЈИЧИЋ: Ја сам, на други начин, живио у поезији, пишући о другим књигама, рецензирајући друге књиге, вреднујући књиге у различитим жиријима! Нажалост, поетска сцена није еманирала новим пјесничким енергијама! "Бостонско пијење чаја" је постало "бостонско пијење мастила"! Дакле, инфлација поезије! Криза поезије! Примјетна је дисхармонија између новог времена и старих поетичких (и поетских) концепата. Срушена је естетичка скала вредновања, па имамо и превише "живих класика" поезије!
Борхес, Попа, Тадић....
* ГЛАС: Чију поезију најрадије читате?
СТОЈИЧИЋ: Читам поезију која се подмлађује приликом свакога новог читања! Или, боље рећи - прочитавам поезију у којој, увијек изнова, провјеравам своју спрему рецепције, маште, имагинације… Борхес, Попа, Новица Тадић… И остали који су на овоме трагу писања као језичког зачаравања, откривања нових зона језичке лијепости, дубина семантике, метафорике, лексике…
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
