Миленко Стојичић: Прижељкујем критичка решета

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Миленко Стојичић, овогодишњи добитник "Кочићеве награде", која му је припала у оквиру јубиларног 45. Кочићевог збора.

Прозни писац, есејиста, књижевни критичар и антологичар,

завршио је и нову књигу о Кочићу, која ће, по свему судећи, бацити ново свјетло на великог писца и народног трибуна.

* ГЛAС: Добитник сте "Кочићеве награде", која се додјељује у оквиру 45. Кочићевог збора. Како доживљавате награду, коју су, прије Вас, добили познати писци наше савремене књижевности?

СТОЈИЧИЋ: Добро би било да се, у овим тренуцима повишене температуре, присјетимо Киша, који је говорио о писању као краткотрајном, а варљивом осјећају - да писац пишући мијења свијет! Ипак, сваки писац живи у томе краткотрајном осјећају, у метафизичком слаткишу писања! Тако и ја - уживам у немјерљивом тренутку награђеног, шта год то значило или имало да значи. Наравно, лауреати "Кочићеве награде" су, заиста, репрезентација савремене српске књижевности: Добрица Ћосић, Милорад Павић, Јован Радуловић, Радослав Братић, Милован Витезовић, и "наши" домаћи - Ђуро Дамјановић, Ранко Павловић, Ранко Рисојевић (набрајам само прозне писце!)...

* ГЛAС: У чему је стварни значај "Кочићеве награде", кад је у питању Ваш романсијерско-приповједачки циклус?

СТОЈИЧИЋ: "Кочићева награда" (као и друге значајне награде) освјетљава дјело награђеног, на овај или онај начин. С једне стране то је медијско "скретање пажње", упирање "кажипрста јавности" у писца и дјело, а са друге стране - позивање на дочитавање и критичко самјеравање, односно превредновање награђеног дјела. Ја сам награду добио за прозни ангажман (романи и приповијетке), који има извјесну критичку рецепцију. Прижељкујем још гушћа критичка решета! Међутим, треба рећи да ауру једној награди дају и чланови жирија. Част ми је да су се испод мојих књига "потписали" наши врхунски литерати (Aћин и Тонтић), те Кецман, сјајни прозни писац и пјесник, чије књиге објављују најпознатији наши издавачи!

* ГЛAС: Споменули сте медијску јавност. Каква је ту слика?

СТОЈИЧИЋ: Ту су "ствари" невеселе, завладала је неизљечива летаргија! Данас би се Зола ("изумитељ" књижевних награда) "застидио" медијске катаракте, кокошјег сљепила или система слијепе мрље у такозваном јавном информисању о писцима и наградама! Мени је, због тих разлога, "Кочићева награда" "одузимана" од стране неких млађаних новинара, а додијељена ми је награда "Змијањче", за основношколске литерате! Тако сам ја, заправо, ученик деветог разреда, који је 45 пута пао на годину! Додијељено ми је и "Кочићево перо" (које сам већ давно добио). Кад је тому тако (што рекли Хрвати, рекао би Киш), да рашчистимо већ једном! "Кочићеву награду" додјељује књижевна манифестација "Кочићев збор", као што награду "Скендер Куленовић" додјељују "Књижевни сусрети на Козари". A награду "Змијањче" додјељује Завичајно друштво "Змијање"! Ето, у томе је сва "мудрост" о награди и ономе који је додјељује!

* ГЛAС: Да ли ћете "Кочићеву награду" прославити новом књигом?

СТОЈИЧИЋ: Ето, док разговарамо, у штампарији се "ушива" мој нови роман "Кочић, муња над књижевином"! Наравно, нисам ја темпирао да напишем и објавим роман у тренутку кад сам добио "Кочићеву награду"! Ја сам се томе роману "вјежбао" годинама, испитујући Кочића као лик у неколико мојих приповједака! Није нешто брез ништа, рекао би Кочић! Роман је, дакле, временски "старији" од награде!

Награде

Миленко Стојичић до сада је објавио тридесетак књига (три књиге пјесама, седам књига приповједака, десет романа...). Добио је, између осталих, награде: Годишњу награду Удружења књижевника РС - Подружница Бањалука, "Кочићево перо", награде за причу "Иво Aндрић", "Зија Диздаревић", "Младен Ољача". Награду "Веселин Маслеша" града Бањалуке за књижевност. Заступљен је у неколико антологија. Превођен је на француски и њемачки језик...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.