Миленко Стојичић: Наше вријеме није наклоњено књизи

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Миленко Стојичић, који је крајем прошле године објавио књигу "Киш, уобличења", посвећену Данилу Кишу. Књига је саткана од дијелова текстова људи који су писали о овом великом књижевнику, а које повезује одушевљеност Кишом. Једни су имали прилику да га упознају, други су се сусрели са овим књижевником кроз његова дјела.

* ГЛAС: Прошле године, поводом обиљежавања двадесетогодишњице смрти Данила Киша, објављена је и Ваша књига "Киш, уобличења". Чиме Вас Киш фасцинира?

СТОЈИЧИЋ: Прије свега, "биолошким" и другим, литерарним животом. Литерарно је опредметио старо поетичко правило - не пише се на дивану, све дуван пушећи (мада је, како је говорио, "попушио плућа"). Кишова животна судбина није ружичаста, али је прустовска ружичаста основна боја и у његовом поетичком спектру. Није градио реченицу препредањем црне животне пређе, него је поетизовао и лиризовао лабуђим перјем, бјежећи, како је говорио, од опасне патетике. Није "преписивао" живот него га је "расписивао", захуком стварајући магични свијет између "баште" и "пепела" мјерен "пешчаником" и уздахом осјетљивог дјечака, Aндија. Киш ме омамио својом писменошћу, енциклопедијским знањем, илуструјући онај миљковићевски императив - учење цијелога живота. Има "писаца" данас и овдје,  који мисле да се читалац може преварити елементарном неписменошћу и елементарним незнањем.       

* ГЛAС: Данило Киш изазива велику пажњу и данас, двије деценије послије смрти. Многи кажу да такву пажњу не изазивају нити Aндрић или Крлежа. Зашто је то тако?

СТОЈИЧИЋ: Да, много је нових генерација читалаца и тумача у "Кишовој библиотеци". Госпођа Паскал Делпеш, Кишова друга супруга, с којом сам разговарао, завршава превод његових сабраних дјела на француски језик. Киш би, засигурно, био против мјерења пажње" између њих тројице, јер су Aндрић и Крлежа били његови изабрани писци. Ипак, Кишова предност је у "унутрашњим вибрацијама и поетској визији", како је у рецензији моје књиге написао академик Твртко Куленовић. Будну пажњу за Кишово дјело подгријава - писање за "децу и осетљиве" и за "братство сањара". Још када се пишчева и читаочева осјетљивост нађу и прожму.     

* ГЛAС: "Киш, уобличења" је књига настајала годинама. Шта је пресудило да су баш ови коаутори, како их Ви називате, заслужили да нађу своје мјесто у овом дјелу?

СТОЈИЧИЋ: Било би наивно "скрпити" сваштару о Кишу у којој бих сабрао критичке и есејистичке рестлове, фрагменте интервјуа, новинске и друге на(т)писе, разне мемоарске и сјећајуће приче лажних Кишових пријатеља. У авантуру ове антологије навела ме моја приповијетка "Киш и Дармалотов", објављена у књизи "Министру свјетске књижевности" у издању "Октоиха" из Подгорице, 1996. године. Отиснуо сам се у вишегодишње истраживање на тему "Киш, као литерарни лик" у романима, причама, пјесмама... Уздао сам се донекле у искуство већ објављене антологије о Кочићу, "Лијепа књига о Кочићу" и антологије у којој је лик - књига ("Мноштвена књига"). Сличне антологије заслужили су и Aндрић, Попа и Павић, на којима радим. Кад је антологија о Кишу у питању, опредијелио сам се за ауторе који су писмено писали о свеписменом Кишу. Наравно, многи аутори су отпали управо због неписмености и грешака које треба "тријебити као буве", што рекао Киш.

* ГЛAС: Годинама се бавите књижевношћу, бројна су дјела иза Вас. У доба савремене технологије, да ли проналазите већу инспирацију пред бијелом хартијом, са оловком у руци или пред новим фајлом у ворду и тастатуром испред себе?

СТОЈИЧИЋ: Хвала на питању! Ништа није слађе од бјелине, бјелила "празног" листа. Ко не зна да ужива у сметовима листа, неће осјетити ништа од еротичне, страсне алхемије писања. Компјутерска бјелина је "радиоактивна", хладна, безосјећајна као зјеница мачјег ока. Ту "бојеву бјелину", која засљепљује и осљепљује писца, варам замишљајући лисну бјелину која дише, надима се, расте као пјена млијека у процесу прокувавања. Мени је крај компјутера увијек оловка као жезло писања, за коју се држим да не паднем у компјутерске поноре. Ту је негдје и чист лист, за не дај боже. Ја сам, својевремено, у "Гласу Српске" писао колумну управо о феномену бјелине листа и једења те бјелине. Објавићу те текстове у форми књиге у част романтике писања и брисања. 

* ГЛAС: Када пишете своја дјела, коме се обраћате, какву читалачку публику прижељкујете?

СТОЈИЧИЋ: Многи би наши "писаоци" (пишчићи) платили за ово питање, како би одглумили богове писања који из облака диригују судбинама, емоцијама и сентиментима, својих наивних читалаца. Нема рецеписа (рецепта) за писање. Сервантесов "Дон Кихот" је у почетку живио као омладински роман. Само је, изгледа, Стаљин "знао" шта и како треба писати. Наређивао је "петољетке књижевности" (Роман о аутопуту, поема о хидроцентрали)...

* ГЛAС: Данас, када је свијет постао "глобално село", када је људима практично све на дохват руке, када се све информације траже на Гуглу, колико је цијењена писана ријеч међу корицама књиге и колико је она уопште тражена и популарна?

СТОЈИЧИЋ: Тешко ономе ко се "ишколује" само на Гуглу. Клоним се "гуглаша" кад год могу, јер су клонирани. Они су леденице, лутке од звјездане, гугловске сламе, сијена, трица и кучина. То су читаоци на струју, а струје све чешће нестаје. Књига је божија милошта. И сам Маршал Меклуан, први "предсједник" Глобалног Села, учио је канадског премијера Тридоа да се предизборном говору учи и читањем књига, а не само гуглањем. Иако наше вријеме није наклоњено књизи, вријеме књиге је неуништиво. Надам се да ће писци коначно проговорити о "проклетим авлијама" издавача.     

Бестселери расходованих глумица

* ГЛAС: Према Вашем мишљењу, какво је стање на књижевној сцени данас. Како код нас, у региону, тако и у иностранству?

СТОЈИЧИЋ: За иностранство, нисам паметан. Свака преведена књига је бестселер. Невјероватно! Сјећања сваке "расходоване" глумице - генијално је дјело! Књигом пјесама "Брижит Бардо књижевности" све сам о томе рекао. A регионална књижевност још увијек је пуна метака и чаура, политичке, вјерске и националистичке шизофреније, пуна "државне љубави". Забога, не ратује се због књижевности прве црте! Понекад, у шали, призивам ревизора лијепе књижевности. Овако, кола пуна писаца одоше у хендек. A хендеци су подруми пуни прихватних издавачких планова наших приватних издавача (читај - "издајица" књижевности).      

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.