Марина Абрамовић: Од 70. морате да завршите са сра*има

* Госпођо Абрамовић, ове године ћете напунити 70 година. Да ли је то разлог за славље?

И те како! У Америци нико не говори о годинама. Приредићу велику журку са 300 званица у Гугенхајм музеју. Можда ћу играти око шипке – да видимо да ли могу да се спустим низ шипку са врха музеја. Још вjежбам. Жеqела бих дуго да живим, да напуним 100...

* Да ли се плашите да ће вас врijеме прегазити?

Прошле године стално сам била у невjероватном страху да немам довољно времена да урадим све што желим. Пошто сам радила као луда, крвни притисак ми је био толико висок, да сам мислила да ћу добити мождани удар. Онда сам отишла у Индију – у уточиште. Провела сам мjесец дана у затвору који зову Санаторијумом. Не можете отићи, дају вам врло мало хране и стално сте гладни. Била сам тамо и током божићних празника, али они их нису славили. Само смо радили вjежбе дисања. Било је одлично. Већ сам заказала нови боравак у исто врijеме. Ако неко има 70 година, треба да буде свijестан да је сваког дана ближи смрти. Зато се морају смањити "с*ања".

* Рецимо?

Одговарање на глупе позиве. Сваки дан добијамо на стотине мејлова.

* Испланирали сте већ своју сахрану: не један, него три ковчега и три сахране – у Београду, Амстердаму и Њујорку. Да ли остајете при томе да једна буде у Београду?

Не. Откако су ми родитељи умрли, одустала сам од те идеје. То није земља коју ја познајем. Ја се не осjећам ни као Српкиња, ни као Црногорка. Ја сам Ексјугословенка. Потичем из земље које више нема.

* А као дijете, кад сте имали пет-шест година, провели сте годину дана у болници.

Због погрешне дијагнозе. Мислили су да имам хемофилију, али је била рijеч о једној другој болести са дугим, дугим крварењима. Кад сам добила прву менструацију, то је престало.

* Зашто годину дана?

Зато што сам живjела у Југославији. Није ми било тако лоше. Сви су ми куповали поклоне и били фини према мени. Код куће је било лоше. Мајка ме је често тукла и свуда сам имала модрице. Такође су ме ошишали кад сам била мала.

* Ви још носите дугу косу...

Да повратим моћ. Они су је спалили. Али морам признати да ми је мој издавач рекао да више не смijем да причам о свом детињству, јер ми аутобиографија излази на јесен. Обећала сам му.

* Зашто сте наставили да живите с мајком све до тридесете?

Зато што у комунизму није било станова. У то врijеме, пријављивала сам се на разне послове – у пошти, фарбала сам подове, прала судове. Живот код куће био је најјефтинији. Било је врло уобичајено да и три генерације живе под истим кровом.

* Кад сте се одселили, постали сте номад.

Након што сам у позним двадесетим срела Улаја...

* ...Који је умjетник порijеклом из Wемачке и с којим сте наредних 13 година изводили перформансе...

...Живjели смо пет година у комбију. Ишли смо у пустињу, посjетили Абориџине, Индију.

* И данас сте у покрету без престанка: Бразил, Аргентина, Лондон, Кина... Много путујете?

Ја радим. Ја не могу послати слику, ја шаљем себе. Кад сам живjела у Југославији, сањала сам да једног дана видим свijет. Да је сада овде свемирски брод који ће да ме води у другу галаксију – одмах бих кренула. Толико сам радознала. Прошле године мислим да нисам провела више од 20 дана у Њујорку. На аеродрому понекад мислим одакле је дошао мој кофер. Не знам да ли бих могла негдjе да се скрасим. Осим тога, немам мужа, породицу, потпуно сам слободна.

* Да ли сте икада имали дjецу?

Не. Никад. Три пута сам абортирала јер сам била убijеђена да ће то бити погубно за мој рад. Једна особа може имати ограничену количину енергије у тijелу, а ја желим да је дijелим с другима. То је моје виђење живота. То је разлог зашто жене из свиjета умjетности нису успешне као мушкарци. Има много талентованих жена. Зашто су мушкарци на важним позицијама? Једноставно: љубав, породица, дејца – све оно што жена не жели да жртвује.

* То сте одлучили још у младости?

Да. Нарочито зато што сам имала тако ужасно дјетињство. Нисам жељела да будем мајка. Никако. Моји студенти су моја дјеца.

* Након ретроспективе у МоМа музеју 2010. ваш живот се потпуно промјенио.

Кад сам седамдесетих почела да се бавим перформансом, мислили смо да је 30 посетилаца велики број. 200 и 250 – фантастичан! А у МоМА је дошло 750.000 људи! Моја публика се потпуно променила. То није обавезно публика која посјећује културна дешавања. Има ту пољопривредника, домаћица, дјеце, политичара, људи разних професија. Јавност је постала мој рад. Стојим иза, а не испред и дајем самим људима алат уз помоћ ког ће сами извијести перформанс.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.