Љубивоје Ршумовић за Глас Српске: Само Циганче на улици ме питало: Како иду песме?

У башти хотела "Босна" недостаје сунца, а помогло би да је ту, зрацима би сакрило благу трему пред разговор са човјеком који 60 година снагом и игром свог ума поклања свијету чуда својих изненађења душе, јер тако он описује инспирацију. У сриједу увече поздравио је малишане у Дјечијем позоришту РС, гдје се премијерним извођењем "Ивице и Марице" славио велики јубилеј, 300. премијера, а послије кафе и разговора за "Глас Српске" у дружењу са њим уживаће и учесници Међународног фестивала дјечије поезије "Дјечије царство". Шездесет година он одговара на питања новинара. Чини се да су сва она временом постала слична, али Ршумовић у одговорима увијек понуди нову причу из његовог живота, нову мисао која тјера на промишљање. Наручујемо кафу, разговор почиње сунцем и питањем: "Постоји ли нешто што Вас новинари током свих ових година нису питали, а Ви бисте вољели да јесу?"

Тренутак тишине, који разбија трему и отвара разговор који оплемењује.

- Ниједан новинар ми није поставио једно питање које ми је поставило једно Циганче. Дечак који на семафору чисти шофершајбну на аутомобилу упиљио се у мене, гледа ме, гледам ја њега, чекам да пита: "Могу ли да Вам очистим шајбу?", али не, он каже: "Песниче, како иду песме?"

О том питању како иду песме размишљам већ 20 година. То је најпрецизније питање које ми није поставио ниједан професор, колега, новинар... јер, да се разумемо, те песме иду однекуд, оне долазе - почео је причу Ршумовић.

Када је Француз Анри Бејл Стендал написао "Пармски картузијански манастир", сви су почели да му честитају, а он је, наставља Ршумовић, био скроман, па им је рекао: "Немојте мени честитати, то сам ја добио одозго".

- Дакле и романи, не само песме иду однекуд одозго. То што ми зовемо инспирацијом у ствари су изненађења душе, како песник Шели каже, то је нешто што просто долети - наглашава он.

Дјечаку на семафору није успио да одговори, упалило се зелено свјетло, морао је да крене.

- Био сам збуњен. Он не зна како се ја зовем, јер би питао: "Ршуме, Љубо, како иду песме?", однекуд ме зна, видео је слику или ме је гледао на ТВ, зна да сам песник. Био је то један занимљив сусрет - каже омиљени пјесник и дјеце и одраслих.

Како је ова година у знаку јубилеја, шездесет година рада, вријеме проводи планирајући прошлост и сводећи рачуне сам са собом. Можда је, каже и себичан, себи ништа не замјери и мисли добро о себи, али можда је, истиче, био мало траљав према пјесмама које нису за дјецу.

- Не волим да делим поезију, прозу ни литературу за децу и за одрасле. Твен није био писац за децу па је написао "Тома Сојера", као ни Егзипери, а написао је најбољу књигу протеклог миленијума, ни "Гуливерова путовања" није написао писац за децу, ни Карл Мај, који је написао "Винету", моју омиљену лектиру из детињства, није био писац за децу - подсјећа Ршумовић.

Присјећајући се како је Душко Радовић одговорио паметно на једно не тако срећно питање новинарке о томе како треба писати за децу, вјерује да су тако мислили и сви ови велики писци.

- А он јој је одговорио: "Па као за одрасле, само много боље" - нагласио је Ршум.

И даље пише за дијете у себи, а ове године у издању београдске "Лагуне" наћи ће се двије нове књиге "Форе и фазони" и "Шумкула у шкрипцу".

- Волим да се играм, у крајњој линији моје књиге на овај или онај начин промовишу игру као императив детињства. Не само детињства наших младунаца, већ и младунаца животиња, зашто се играју мачићи? То је Бог, природа или како Тесла каже неки центар на небу који управља нашим судбинама тако удесио. Кроз игру се деца и животиње припремају за озбиљан живот, ту ће да осете радост победе, горчину пораза, мало бола када падну, па се разбију, па устану, науче да се склоне пред опасношћу - наглашава пјесник.

Кафу не пијемо, разговор се не прекида, док не приђу они који га препознају па желе да се рукују са њим. Тако се и пјесник Бора Капетановић истински обрадова што у овој башти у којој он свако јутро пије кафу среће свог пријатеља. Изљубише се три пута, Капетановић му честита јубилеј, са тугом споменуше одлазак Раше Попова и Капетановић се извини на сметњи. А ми настависмо...

Каже да ми новинари понекад мало катастрофично трубимо када су у питању дјеца 21. вијека, али и о нестанку књига....

- Двадесети и двадесет први век донео је нешто мало новога. Има само више случајева да се деца не праве у кревету, већ вештачком оплодњом или се усвајају нека. Тога има више него иначе. А како год или кад год да су рођена, деца су увек иста. Радознала у напору да објасне свет око себе и да га схвате. Не знају она да ли ће то бити прави начин али питају много. Родитељи не би требало да греше, да багателишу та дечија питања. Страшно је важно одговорити деци на свако њихово питање. Понекад у шали ако је неко питање шкакљиво, али деци никад не треба лагати - напомиње он.

Отпија гутљај кафе, конобар није запамтио наруџбу, заборавио је млијеко, али му не смета. Причу завршавамо смијехом, оним из центра срца, а како другачије када причате са аутором култне емисије "Форе и фазони". Мислима се враћа у дјетињство својих синова Михаила, Вука и Бранка.

- Када би њима тројици понестало разлога за игру, а то је ретко бивало, онда сам ја морао да смислим нешто да их забавим. Тако сам ја инстинктивно почео са њима да правим један кућни лист, који се звао "Ршум". Био је радостан, шаљив, уман, мудар, лист за показивање гостима. Ми смо га цртали, писали, бележили тако те неке фазоне. Тако су никли и ти неки прави фазони од тих њихових, како ја кажем, провала, кад су били мали - прича он.

Сјетио се једне.

- Пита ме Михаило, када је имао пет година јесу ли људи сисари? Ја му кажем: "Јесу, ми припадамо сисарима". Гледао је сигурно нешто на телевизији, па ме опет пита: "А и ми, наша породица, јесмо ли и ми сисари? Одговарам му поново: "Наравно и ми смо сисари"? Он ме гледа, па ми каже: "Онда је мама највећи сисар".... То је одмах ушло у наш лист за показивање гостима - испричао је Ршумовић смијући се.

Попили смо кафу, узима жути цекер и спрема се да крене, чекају га у Дјечијем позоришту РС. Жели, каже, са директором Пеђом Бјелошевићем да се договори о игрању "Фолклорне магије" на Златибору. То би био његов поклон малишанима за шездесет година његово рада, а нама је као поклон остало вријеме проведено у друштву са њим и мисли које је подијелио за наш лист.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.