Љубица Мркаљ, академска сликарка: Париз више није Град свјетлости

Дејан Јовичић
Љубица Мркаљ, академска сликарка: Париз више није Град свјетлости

Србац - Када сам прије четири и по деценије дошла да живим у Париз, овај град је још био Град светлости, али је он данас замрачен, као и цела Европа и планета, која је окована ратом и поремећеним општим вредностима.

Ми сликари не носимо пушке, већ мисли и срећу властитог стваралаштва и колико год било црно у животу ја сам једна од оних која ће на својим уметничким делима увек сликати енергију и снагу - рекла је академска сликарка Љубица Мркаљ, која је била један од учесника 35. сазива ликовно-еколошке колоније на Бардачи.

 

Она је дипломирала на Академији ликовних уметности у Београду, гдје је магистрирала 1973. године, када се преселила у Париз, гдје и данас живи и ствара. До сада је учествовала на више од  120 колективних и 30 самосталних изложби у десетак европских земаља, а њене слике красиле су умјетничке галерије и салоне широм Париза.

Неколико њених дјела откупљено је од музеја и фондација као што су Национална библиотека Париза, Фондација савремене умјетности Париза, Музеј савремене уметности Београда, Народни музеј Београда и Галерија Матице српске Нови Сад.

- Када сам стигла у Париз нисам знала француски језик, али сам знала неке друге језике и познавала неке ситне занате, као што је рестаурација старих слика, што ми је помогло да се адаптирам на нову средину. Учествовала сам у неким мањим изложбама и упознала људе који су препознали мој таленат. Просто је фасцинантно како су ми потпуни незнанци пружили руку и учествовали у мом напредовању и волела бих да постоји неко ново време у којем ће сви они који вреде добити прилику да покажу оно што знају - рекла је Љубица, која је поријеклом из општине Оџаци у Војводини.

У свијет сликарства је ушла напустивши студије архитектуре након свега године студија. Иако је имала одличне оцјене, нарочито из пројектовања, увидјела је да јој је овај факултет био лош избор.

- Нисам желела да проведем живот креирајући грађевине које ће неко од мене захтевати у датом тренутку и слагала сам породици да сам неспособна за то да бих могла прећи на ликовну уметност, иако сам имала интересовања и за филм и позориште. Када сам се уписала на ликовну академију схватила сам да је то моје животно опредељење и поносна сам што сам била дио једне талентоване генерације у класи професора Младена Србиновића - присјећа се Љубица.

Иако три и по деценије није боравила у овим крајевима одазвала се позиву србачког Центра за културу и спорт да би учествовала у бардачкој колонији, чији је један од утемељивача, јер је била учесник другог сазива 1985. године. Тада је насликала “Офелију са Бардаче”, чувену слику која је један од симбола ове колоније и по којој је урађен промотивни плакат за овогодишњи сазив.

  • Јако ретко идем на колоније, али сам по природи радознала, што ме мотивисало да дођем на Бардачу у то време. Желела сам да видим шта се дешавало у тадашњој Југославији након мог одласка у Француску и да стекнем нова искуства. Један од разлога доласка је тај што сам извршила рестаурацију “Офелије”, коју је нагризао зуб времена. Драго ми је што је ова слика живи и данас, јер као и Шекспирова Офелија, она осликава судбину женског рода и њихове борбе за равноправност у друштву - рекла је Љубица.

Пише поезију и прозу

Поред сликарства Љубица пише поезију и прозу и бави се умјетничком фотографијом и перформансом. Објавила је три књиге прозе и једну поетску збирку, а постала је и члан Удружења књижевника Србије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана