Леонард Коен у свијету дивних губитника

За својих осамдесет година живота Леонард Коен написао је свега два романа и то прије скоро пола вијека. Послије „Омиљене игре", коју је у Србији такође објавила Геопоетика, сада је пред публиком роман „Дивни губитници", оригинално објављен 1966. године, који се већ сада сматра дјелом канадског канона и званично је проглашен првом књигом која је у тамношњу књижевност увела постмодернизам.

Тешко проходан и компликован роман, како га описује издавач Владислав Бајац, настао је током Коеновог боравка на острву Хидра у Грчкој. Писање романа пратили су бројни догађаји како на личном, Коеновом терену тако и на свјетској мапи, који су се одвијали док се аутор кретао на релацији Грчка - Канада - САД.

„Ово је типичан пример књиге укуса, књиге која се или воли или не воли, али се не доводи у питање таленат и знање аутора које је на ивици препотентног знања", тврди Бајац. То најбоље показују и прве критике романа које су се појавиле средином прошлог вјека, иако је од тада до данас продато више милиона примјерака „Дивних губитника" широм света.

Тако је Роберт Фулфорд за Торонто Стар забиљежио да је у питању „најодбојнија књига икада написана у Канади... важан промашај", додајући истовремено да је то „вероватно најзанимљивија канадска књига у овој години".

Главни лик романа је индијанска светица из XVII вијека, а радња се врти око љубавног троугла. У свем том постмодернистичком вртлогу своје мјесто нашли су и сепаратистички покрет Квебека, сукоби канадских англофона и франкофона, уз обиље огледа сексуалности, са примесјама дроге и мистицизма...

„Он је познат по великим паузама које прави, тако да је ово само последњи од два романа која је објавио пре пола века, и након који је донео одлуку да више не пише чисту прозу", објашњава Бајац. „Када посматрамо то са дистанце, делује ми као исправна одлука, нарочито ако се узме у обзир да је Коен као ретко који аутор успео да напише за кратко време две толико различите књиге."

Наиме, од објављивања романа „Омиљена игра" до „Дивних губитника" прошле су свега три године, а тешко да обије књиге имају много заједничких тачака, сем њиховог аутора. Према рјечима Бајца, с обзиром на то да је успио да напише два тако различита квалитетна романа у тако кратком размаку, без искуства једног великог романописца, „Коену заиста није било ништа више потребно осим да се врати поезији".

Како изгледа Коенов повратак поезији данас, док се спрема за прославу 80. рођендана, моћи ћемо ускоро и да проверимо слушајући његове стихове са новог албума „Popular Problems".

„Ретка је прилика да се неко бави музиком и књижевношћу, а да је виталан и траје толико година", примjетио је Бајац који Коенових осамдесет љета види као дјечју младост. „Распон публике која њега прати креће се од тинејџера до баклица, али то није онај ’за свакога по нешто’ кич. Ни он само не може да верује ко све чини његову публику, па сам га више пута на концертима гледао како искрено признаје: ’Али ја не могу да верујем да толику људи долази да слуша ово на концертима.’"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.