Књижевник Миленко Стојичић о антологији ратне књижевности Републике Српске Не занимају ме тематски ћорци испаљени из репетираног пера

Књижевник Миленко Стојичић о антологији ратне књижевности Републике Српске  Не занимају ме тематски ћорци испаљени из репетираног пера 10.11.2017 09:36 | Александра Глишић

Бањалука - "Боле" ме оне приче које су, у стилско-језичком смислу, задобиле високо мјесто на естетичкој скали али, су, нажалост, "пале" у потрошеној тематици, општим мјестима и ратним мотивима. Не занимају ме, дакле, "тематски ћорци" испаљени из "репетираног пера"!

Рекао је ово за "Глас Српске" бањалучки књижевник Миленко Стојичић који је приредио антологију ратне књижевности Републике Српске "Метакнуте приче".

У обимнијем предговору, "Репетирање пера" (Смрт купљена за метак), каже, покушао је да спаси своју "антологичарску кожу".

- Предговор, односно критичка, естетичка стратегија, начела вредновања спасавају антологију од танушне, расуте панораме, којој је битан збир а не избор!... Руководио сам се, како кажете, прије свега строгим поетичким, односно естетичким принципом - да изабране ратне приче, прије свега, задовољавају висок литерарни ниво - истиче Стојичић уз напомену да га је тресла антологичарска грозница због прича које су "пропале" кроз критичко решето, али и због аутора који ће му замјерити!

Међутим, то доживљава као антологичареву судбину, усуд - увијек је некоме "крив"!

- Дакле, из "громиле" од стотинак прича требало је најмање половину - "заборавити"! Тај "заборав" је за мене био безболнији када су у питању приче које су саме себе елиминисале нултим, ниским прагом литерарне писмености, бремене, заковане грубим, хладним, необрађеним репортерским (новинарским!) стилом, ако се уопште о стилу може говорити - казао је Стојичић.

Осим ратне тематике, још једна заједничка нит повезује приче из ове антологије, а то је, како каже Стојичић, смислена, и, у семантичком и симболичком смислу, "зрела" реченица, која читача изазива ритмичким и другим еманацијама и енергијама и води га у авантуру читања.

- Друга аура која издваја изабране приче је - поетика необичности! Рат је широка лепеза необичности са смрћу која је једина - обична! (На примјер, приче покојног академика Радована Вучковића, или Моме Капора, затим приче Тихомира Левајца, Николе Томовића, Слободана Бошковића, Љиље Ђурић, Драгомира Симовића…) На примјер, прича (недавно преминулог) Дејана Ђуричковића) литерарно-есејистички осликава и одсликава феномен рата, ратовања, ратника, смрти… - истиче Стојичић.

Пошто је у књигу уврстио и своју причу, спремио је и одбрану, свјестан да ће навући гњев оних који су се "просули кроз решето критике". 

- Није неуобичајено - да и антологичар уврсти себе међу "изабране"! (То одлучује редакција и рецензент!) Али је прижељкујем да будем полемички изазван (да будем изложен полемичком атентату!), па да ме онда прича сама одбрани, као панцијер-кошуља плетена од реченица! У мојој причи бојеви меци се "премећу" у - кестење! Тако сам, наиме, смиривао кћеркицу коју су пробудили ноћни рафални пуцњи пијаних војника који су се враћали са фронта на допуст - прича Стојичић.

Послије неколико састављених антологија није могао да заобиђе тему рата примјећујући да рат и смрт прате човјека од памтивијека.

- Када би из библиотека "протјерали" или "побили" ратне књиге (књиге о рату) - библиотеке би зјапиле полупразне! Ратне теме су уплетене и у светотекст, у древну књижевност, до дана данашњега. Највећи свјетски писци су "ратни писци"! Да забранимо "читање" рата, на шта би "спали", на примјер, Хомер, хеленски трагичари и пјесници, писци осталих древних књижевности, Толстој или наши, Андрић, Црњански, Крлежа, писци наших дана?! - каже Стојичић.

Осјећао је велику потребу и одговорност да управо ове приче окупи међу корицама једне књиге.

- Нажалост, морам да кажем, из пијетета према погинулим, да смо заборавили да памтимо, да смо заборавили да је памћење васкрсење свега што памтимо! Да и не спомињем да се такмичимо ко ће прије заборавити и рат, и погинуле и све оне ратом обиљежене! Они који уче немају од кога да науче - да је књижевност велика памтљивица, и да је најеластичнија, најдуговјечнија њена форма памћења и сјећања! Ослушнимо како и данас молећиво и болећиво одјекује она латинска: Мементо мори! Сјети се мене! Сјети ме се!...  - казао је Стојичић напомињући да је искрено изненађен и награђен "телеграмима" читалаца, који су с њим на истој "читалачкој дужини".

Печат аутора

- У причи Радована Вучковића избјегличка колона доживљава катарзу уживо посматрајући избјегличку трагедију коњића и кобиле!... У причи Моме Капора смрт гине у смрти краве на брисаном простору ратнога инферна… Прича Слободана Бошковића је мистификација ненаписане приче Радована Бјелогрлића - прича у причи модернога проседеа, оприрођеног дијалога… И да не набрајам више, да не отимам крух насушни читалаца - каже Миленко Стојичић додајући да је сваки аутор дао лични печат ратној тематици.

Стваралаштво

Миленко Стојичић је пјесник, приповједач, романсијер, критичар, есејист, антологичар и фељтонист. Објавио је четрдесетак књига различитих жанрова: роман,  приповијетка, пјесма, антологија (панорама), књижевна критика (есеј)... Његова дјела преведена су на руски, француски, њемачки, мађарски, словеначки и естонски језик. 



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица