Јелена Ленголд, књижевница: Кад смањимо потребу да се боримо, смањују се и ударци

Јелена Ленголд, књижевница: Кад смањимо потребу да се боримо,  смањују се и ударци 20.09.2017 08:00 | Александра Маџар

Бањалука - Добијала сам већ неке награде у животу, али признајем да сам ову највише желела и највише сам јој се обрадовала. Пре свега зато што носи име писца којим се већ неколико наших генерација поноси. А затим и због тога што је ово највећа награда коју може добити писац прича.

Срећна је и поносна због Андрићеве награде књижевница Јелена Ленголд која је за наш лист говорила о награђеном дјелу "Рашчарани свет", животу у савременом "зачараном свијету", причама које су њена највећа љубав.

- Ја сам, осим прича, писала и поезију и роман, али приче су моја највећа љубав и највероватније моја главна вокација. Баш зато сам прижељкивала да та моја велика љубав за приче буде узвраћена и на овај начин - казала је књижевница.

Каже да је тешко издвојити само нешто из обимног Андрићевог дјела, које је већ одавно у камену уклесано својом перфекцијом.

- Одувек сам, практично од детињства, много волела "Знакове поред пута", то је једна од ретких књига коју читам изнова и изнова, мада у данашње време човек нема тај луксуз да се враћа добрим књигама. Ипак, ја се тој књизи често враћам и из ње, овом приликом, цитираћу само један медаљон: "Или можда мислите да је лако и весело живети са десетином књига које си некад написао, као са десет авети, или са једном или две, које ћеш, можда, још написати, а можда и нећеш, али које ти пију крв и заклањају видик" - прича она.

Од самог почетка "Рашчарани свет" привукао је пажњу и критике и љубитеља писане ријечи. Ленголдова сматра да је то због релативизовања истине у њој.

Ова књига говори управо о томе да са друге стране истине није лаж, већ нека друга или нечија друга истина. Ова књига се поиграва оним што знамо или што мислимо да знамо о себи, о свету, о времену, о судбини. Она допушта могућност да постоји толико тога што не знамо и што никад нећемо сазнати, тако да и сам појам истине постаје нешто што можда и не постоји као коначна чињеница - сматра она.

На питање да ли зна како се са овим савременим "зачараним свијетом" боре они који су осјетили ударце оног правог, исконског рашчараног, одговара да се свако бори како и колико умије, може и хоће.

- Мени се понекад чини да је и та борба једна прецењена ствар, баш као и истина. Постоје ствари за које се вреди борити, али како године одмичу, схватамо да је тих ствари, вредних борбе, све мање. Кад смањимо своју потребу да се боримо, аутоматски се смањују и ударци. Не знам како то раде други, али ја сам своја очекивања од живота свела на апсолутни минимум, који се обично зове "да смо живи и здрави" и онда све што се деси преко тога, мени дође као неочекивани поклон - нагласила је Ленголдова.

Ипак, сложила се да се на нашим просторима живи тешко, да је много неправде, неслоге, понижења.

- Појединац је константно угрожен, пре свега од система, и то је мучно, а траје већ јако дуго. И сама уметност је спала на ниске гране, не зато што нема добрих стваралаца, већ зато што су уметници потпуно занемарени од стране државе, па кад се десе овакве неке лепе пригоде, ја се просто изненадим - закључила је она.

Нова књига

Добитница бројних награда, међу којима је и Европска награда за књижевност, каже да пише нову књигу, али да о новим књигама не ваља унапријед причати.

- Не зато што сам сујеверна, већ зато што никад много не верујем плановима које правим. Мада, ова награда ми је заиста дала велики подстицај, мотивацију и ветар у леђа, па се надам да ћу да превазиђем своју пословичну апатију, и да ћу ове јесени мало да заседнем и да искуцкам нешто ново - казала Ленголдова.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица