Иво Андрић: Узбудљив живот јединог југословенског нобеловца

Рођење Иве Андрића уписао је у матици рођених Цркве Светога Ивана Крститеља у Травнику жупник Јурај Пушек под редним бројем 70. Ту је записано да је Иван Андрић, законити син управника Антуна Андрића (1863 – 1896.) и мајке Катарине (рођене Пејић), рођен 9. априла у Травнику у Улици Зењак бр. 13, крштен у католичкој цркви.

Колико је занимљив живот имао свједочи и чињеница да је Иво био и понављач седмог разреда Сарајевске гимназије, масон, дипломата, предсједник тајне ђачке противаустријске организације Хрватска напредна омладина, али и члан Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице, амбасадор Југославије код Адолфа Хитлера, али и предсједник Савеза књижевника Југославије након Другог свјетског рата и члан Комунистичке партије, али никада Титов интимус попут Мирослава Крлеже. Али, првенствено – највећи југословенски писац свих времена.

Нобелова награда

Његово прожимање живота на Балкану у дјелима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и многим другима, као и допринос књижевности није остало непримјећено - 26. октобра 1961. године Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност. Тиме је постао први Југословен добитник најпрестижније свјетске награде за књижевно стваралаштво. На вијест о додјели награде Иво Андрић је изјавио: "Нобелову награду сматрам као изузетно признање за цјелокупну књижевност моје земље".

Сусрет са Хитлером

У књизи "Господар приче" академик Крешимир Немец описује и Андрићева амбасадорска искуства у Берлину. Помало је необично да је Хитлерова Њемачка прихватила Андрића за југословенског амбасадора с обзиром на то да је Андрић био присталица атентата на надвојводу Фрању Фердинанда, поборник уједињења јужнословенских народа и увјерени противник германизације. Ипак, Немец пише да је Виктор фон Хирен, шеф њемачке амбасаде у Београду, слао телеграме на више берлинских адреса у којима заговара да се Андрићево именовање прихвати. Андрића описује ријечима: "Он течно говори њемачки, има око 45 година, неожењен је, Хрват је из Босне, писац по занимању и увијек је био сматран једним од политички најспособнијих руководилаца у дипломатској служби Југославије. За вријеме свог дугог дјеловања у Министарству спољних послова Андрић је увијек одржавао врло присне односе с амбасадом Њемачке и у свим преговорима показивао је дубоко разумијевање захтијева и интереса њемачке политике. Сврха његовог упућивања у Берлин је да се покаже колико се велика важност придаје мјесту представника у Берлину и како постоји снажна жеља да се нагласи континуитет садашње политике према Њемачкој. Андрић је добио одликовање GrosskreuzГросскреуз након посjете господина Нојрата Београду."

Како се наводи у Немецовој књизи, Андрић је обучен у тамноплави фрак извезен златним шарама, огрнут пелерином, с тророгим шеширом украшеним бијелим нојевим перјем на глави, 19. априла у присуству министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа предао дипломатску ноту њемачком канцелару Адолфу Хитлеру. Након церемоније одржан је и пријем на којем је Хитлер био домаћин. Канцелар је с Андрићем куртоазно разговарао о унапређењу њемачко-југословенских веза у науци и култури. Дан након предаје дипломатске ноте Андрић је седио у почасној ложи на великој паради приређеној у част Хитлеровог рођендана, пише Немец.

Задужбина Иве Андрића

У часу смрти, 13. марта 1975. године имао је непуне 83 године, а у Андрићевој биљежници је остао запис: "Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човјека страх. А код књижевника и сваког ''јавног радника'' долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају..."

Према тестаменту који је јуна 1975. проглашен пуноважним, образована је Задужбина Иве Андрића којој су припала сва средства од ауторских хонорара као и пишчева уштеђевина укључујући новчани дио Нобелове награде.

Прва сједница Управног одбора којој је предсједавао Родољуб Чолаковић одржана је годину након пишчеве смрти, 12. марта 1976, а за првог управника изабрана је његова вишедеценијска сарадница Вера Стојић. Од тада па до данас Задужбина бди над Андрићевом књижевном баштином и додијељује награду која носи његово име, а додијељује се годишње за најбољу приповјетку или књигу прича. Сваке године Задужбина продаје права на објављивање Андрићевих дијела на разним свјетским језицима.

У уторак 10. октобра, на рођендан Иве Андрића у Задужбини која носи његово име као и сваке године, бити уручена Андрићева награда и представљен годишњак "Свеске", који излази већ четрдесетак година и увијек је у цијелини посвећен Андрићу и његовом дјелу.

Орхан Памук: Андрић је мој претеча

 "Величина Андрића, Достојевског, Танизакија јесте у томе што поклањају пажњу традиционалној култури, култури Истока, али су усредсређени на савременост, као и ја. Андрића, на неки начин, сматрам својим претходником јер је био довољно храбар, отворено хуман да сагледа сву пуноћу живота муслимана на овим просторима. Поклањао је пажњу детаљима, тако нам је показао да смо сви направљени од истог материјала", рекао је Орхан Памук у интервјуу за РТС када је прошле године био гост Српске академије наука и умјетности.

Одломак из књиге "Знакови поред пута"

 "Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног свијета, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али, чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човјека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и дослиједног поштовања. То је наша велика слабост, и у том погледу сви ми често и несвијесно гријешимо. Ту школу нисмо још прошли, ни тај наук потпуно изучили. Тај недостатак ми свуда носимо са собом као неки источни гријех нашег поријекла, и печат мање вриједности који се не да сакрити. О томе би требало говорити и на томе радити. ..."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.