Глу­ми­ца Дан­ка Жу­гић о ко­ма­ду „Мој чо­вјек“: При­ча за су­зе од сми­је­ха и од бо­ла

Глу­ми­ца Дан­ка Жу­гић о ко­ма­ду „Мој чо­вјек“: При­ча за су­зе од сми­је­ха и од бо­ла 12.12.2017 07:53 | А. М.

Бањалу­ка - Дра­ма „Мој чо­вјек“, про­же­та еле­мен­ти­ма ко­ме­ди­је, о дви­је по­тпу­но ра­зли­чи­те же­не ко­је ве­же ис­та жи­во­тна су­дби­на, јер су обје жртве на­сиља и смје­ште­не су у со­бу си­гур­не ку­ће, пре­ми­јер­но је изве­де­на у не­дјељу уве­че у Бањалу­ци.

О пред­ста­ви по тек­сту Мир­ја­не Ој­да­нић, у ко­јој су уло­ге ос­тва­ри­ли Дан­ка Жу­гић, Ти­ја­на Јо­ва­нић и Мар­ко Не­дељко­вић, го­во­ри­ла је упра­во Жу­ги­ће­ва и под­сје­ти­ла да је ко­мад нас­тао удру­жи­вањем Арт клу­ба „Прос­тор“ и Фон­да­ци­је „Удру­же­не же­не“, па је из тих ра­зло­га прво пред­стављање посљедњег да­на про­је­кта „16 да­на акти­ви­зма“.

Пред­ста­ва је изве­де­на на ве­ли­кој сце­ни На­ро­дног по­зо­ри­шта Ре­пу­бли­ке Српске.

Жу­ги­ће­ва се ос­врну­ла на радњу при­че.

- Је­дна је же­на са се­ла ко­јој је по­јам на­сиља не­по­знат - трпљење ба­ти­на до изне­мо­глос­ти је не­што што јој као же­ни и при­па­да. Дру­га је обра­зо­ва­на, са­мос­вје­сна, па је оти­шла по­сли­је првог ша­ма­ра. Су­ко­би њихо­вих ра­зли­чи­тос­ти за­пра­во их на кра­ју до­ве­ду до та­чке да се збли­же и сао­сје­ћа­ју је­дна с дру­гом. За­нимљиво је и то шта је­дна од дру­ге мо­гу да на­уче. Тек­ст је нас­тао по ре­ал­ним ли­ко­ви­ма и до­га­ђа­ју. За­то је ово при­ча за су­зе од сми­је­ха и од бо­ла и ужа­са - ка­же Жу­ги­ће­ва.

На ула­зу/изла­зу у са­лу би­ле су пос­тављене ку­ти­је за до­на­ци­је, а сав скупљени но­вац одла­зи у Фонд за еко­ном­ско осна­жи­вање же­на ко­је су пре­жи­вје­ле на­сиље.

По ко зна ко­ји пут је умје­тност у слу­жби ху­ма­нос­ти, а улаз на ову пред­ста­ву био је бес­пла­тан.

За еки­пу Арт клу­ба „Прос­тор“ Жу­ги­ће­ва сма­тра да је је­дан од ри­јет­ких по­зи­ти­вних при­мје­ра у до­ме­ну кул­ту­ре.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица