Глумци и публика дијеле најдубљу истину
Бањалука - Поводом Свјетског дана позоришта све велике и мале сцене у Бањалуци спремиле су богат програм. На Великој сцени Народног позоришта Републике Српске вечерас у 20 часова гостује комад "Љубавни живот Марка Молера" у режији Жељка Стјепановића, док ће у Бањалучком студентском позоришту публика уживати у "Рокенрол шоуу", комедији под редитељском палицом Александра Пејаковића.
У Позоришту Приједор гостује Весна Анђелковић са новом комедијом "Љубавни оглас", рађеној по тексту Васка Полича, Весне Анђелковић и Мирјане Рибич. Бијељина је свакако у знаку "Дана комедије", па је вечерас на репертоару "Источни анђео" београдске Агенције "Сцена" у којем играју Љиљана Стјепановић, Љиљана Лашић и Стеван Пиале, а у Братунцу су почели "Дани позоришта", који ће трајати све до 30. марта.
Поред представа које се играју у славу дасака које живот значе, једна од незаобилазних ствари је и традиционална међународна порука коју је ове године написао британски писац, глумац и редитељ Сајмон Мекбарни, а коју ће у националном театру прочитати глумац Рок Радиша.
Мекбарни је јавности поручио да гдје гдје год има извођача, има и публике.
- Играће се приче које се не могу испричати нигдје, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова или о камповима у које су се склонили мигранти и избјеглице у сјеверној Либији и широм свијета - истакао је он.
Додао је да живимо у временима када је тешко јасно видјети.
- Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака "чињеница" може да се оспори, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као "истина". Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји од истине и једно од другог. Да смо одвојени - народи од народа, жене од мушкараца, људи од природе - казао је Мекбарни.
Живимо, како каже, у свјетском поретку који је тирански, гдје је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада.
- Позориште неће отићи зато што је позориште мјесто, рекао бих уточиште гдје се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувијек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине. Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена - наглашава британски редитељ.
Позориште се, додаје, увијек бави садашњим тренутком, његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике - не само овдје него и сада.
- Без чина извођача публика не би могла да вјерује. Без вјеровања публике представа не би била цјеловита. Смијемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без ријечи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свијести такође је без граница. Она је нешто што дијелимо са другима - објаснио је Мекбарни
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
