Глумац Радослав Миленковић за Глас Српске: Недостаје нам храбрости којом су Дис и Домановић шибали моралне наказе

Редале су се многобројне успјешне улоге у позоришту, филмовима, серијама, велики број одличних режија, али Миленковић и његово ауторско дјело инспирисано причама Радоја Домановића и пјесмама Владислава Петковића Диса расли су заједно на сцени. За "Глас Српске" цијењени глумац подијелио је своје мисли о нашим данима, времену у којем живимо, стању у култури...

* ГЛАС: Домановић и Дис имали би много тема за писање у овом нашем, по много чему, лудом 21. вијеку... Недостаје ли нам више таквих умова спремних да реално говоре о друштву и политици у којем и са којом живимо?

МИЛЕНКОВИЋ: Сваком времену недостају људи и велики писци као што су Дис и Домановић. И што су времена у већој мери огрезла у похлепу и владавину незналица, утолико је то недостајање великих духова уочљивије. Писци и сви остали уметници имају за дужност да проникну у стање света и људску природу и да, по преком налогу духа времена, слободно и непоткупљиво, у својим делима кажу најдубљу истину о свом времену, не штедећи своје савременике ради личне користи. Говорећи истину, уметници су спремни да им власт у сваком времену загорчава живот. Не одустати и не посустати, не поклекнути пред препрекама свих врста, пред цензуром која је у демократским друштвима маскирана најперфиднијим механизмима - то је вечно исти задатак уметника и увек угрожен циљ уметности. Храброст и беспоштедност којом су Дис и Домановић шибали моралне наказе свога времена, изложеност насиљу које су трпели од власти свога времена и снага којом су подносили све невоље - нама морају бити пример како се бори за људскост и слободу и у тој борби ни у једном времену не може бити погодбе ни компромиса.  

* ГЛАС: Пролазност, колико год некад добро, а некад лоше било, не можемо зауставити. Од 1984. године, од када сте први пут извели овај комад, да ли бисте могли издвојити нешто што се у Вама драстично промијенило?

МИЛЕНКОВИЋ: Оно што са ове раздаљине у времену препознајем као највећу промену јесте моје изненађење, моја запањеност да, упркос науку који извлачимо из Домановићеве и Дисове сатире и након више од једног века откако су та дела настала, наша стварност може изгледати овако ругобно, наказно, готово безнадежно. Стога, верујем да нам је ругање једна од малобројних преосталих могућности да мењамо сав ужас коме смо изложени, да исмевањем свих моралних изобличења нашег друштва макар покушамо да спасемо здрав разум и остатке оног система вредности на коме смо васпитавани. Да у жигосању свега негативног, удружени представом, у том времену игре потражимо наду како живот, упркос свему, има некаквог смисла и како наредни дани, ипак, могу бити, макар зерицу, бољи од наших дана.

* ГЛАС: Велика имена, силом природе, напуштају овај свијет и културну сцену, а ситуација и начин живота, чини се, немају снагу да изроде поново такве људе... У царству ријалитија и поплави забаве таквог типа, како спасити младог човјека?

МИЛЕНКОВИЋ: Верујем да би у том подухвату спасавања ваљало кренути од образовања и васпитања. Личним примером својој деци, својим студентима, свим својим савременицима морамо показати да здрав развој и будућност морају почивати на здравим основама. Поштујући њихову слободу и храброст, својим студентима постављам врло мало услова. Први је да амбиција мора почивати на знању, а успех на уложеном раду и сталној марљивости. У ситуацији када такво лично уверење не прати и културна политика и свеукупни систем образовања, долази до замора, па се рад васпитача на свим нивоима, упркос искреној жељи и напору, неретко испоставља као узалудан труд и траћење времена и енергије.

* ГЛАС: Наш народ се тешко одваја од прошлости..., није ли вријеме да не губимо садашњост и боримо се за услове у којима ћемо моћи видјети будућност?

МИЛЕНКОВИЋ: Да бисмо разумели своју садашњост, морали бисмо јако добро упознати своју прошлост. То подразумева суочавање са свим заблудама и погрешним одлукама из претходних времена. То није лако. Али је неопходно. И докле год не будемо смогли снагу за болну искреност према себи и прошлости, нећемо нити разумети нити поштовати своју садашњост и себе у њој, нити ћемо изградити здраве темеље за будућност. Не бисмо смели олако да заборавимо: и будућност ће једном, врло брзо, постати нека садашњост...+++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.