Глумац Небојша Дугалић за “Глас Српске”: Серије надјачале програме који су нас тровали

Миланка Митрић
Глумац Небојша Дугалић за “Глас Српске”: Серије надјачале програме који су нас тровали

Ми смо стално стављени у једно гротло у којем смо принуђени да се одређујемо према крајностима.

 Не стижемо да ухватимо своју умерену тачну средину, меру и баланс између онога што јесте наша природа. Наша природа јесте природа крајности, али с друге стране јесте и природа која захтева некакав баланс, умереност и средњи пут. Тако су Грци разумевали идеју етике, морала. Средина између крајности је за њих била идеал.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” глумац Небојша Дугалић, који тренутно глуми у неколико актуелних серија - “Сенке над Балканом”, “Жигосани у рекету” и “Јутро ће променити све”.

ГЛАС: Колико сте задовољни успјехом и прихваћеношћу серија у којима тренутно играте?

ДУГАЛИЋ: Прилично сам задовољан. Оно што ме генерално радује је што је у последње време направљен озбиљан искорак у играном серијском програму у смислу квалитета, целокупне продукције и третмана. Направљено је неколико баш добрих серија и те серије односе превагу над неким другим програмима који су нас тровали годинама уназад. То је добар тренд и то ће да се настави. Драго ми је да су људи који се баве тиме препознали интерес у квалитету, а не у повлађивању ниским укусима и урушавању критеријума међу људима и гледаоцима. Имамо бескрајно даровите људе, који имају капацитете да изнесу неке озбиљније приче.  Имамо историју и литературу о којој можемо да сведочимо, коју имамо снаге да изнесемо и прикажемо. На много начина су се отворили путеви, који су добра смерница за то да мало боље чувамо свој културни идентитет.

ГЛАС: Мислите да су у региону почеле да се праве квалитетније серије?

ДУГАЛИЋ: Још немамо продукцијске услове какве има свет, али имамо креативне капацитете. Захваљујући креативној снази, много тога надомешћујемо. У недостатку неких продукцијских услова заиста су неке добре ствари направљене, попут “Сенки над Балканом”, “Жигосаних у рекету” и попут ваше серије “Месо”, коју бих посебно издвојио. То су серије које могу да стану раме уз раме са најбољим светским серијама, али могу и да  конкуришу за највиша места у том рангу. Важно је да имамо људе који би могли на озбиљнији и репрезентативнији начин да сведоче о нашем културном потенцијалну и нама као народу. Важно је да на шири начин буде препознат капацитет и интерес у креативним потенцијалима, да такви људи и пројекти буду подржани.

ГЛАС: У серији “Јутро ће променити све” провлачи се тема трагања за собом. Колико је могуће пронаћи и остварити наметнуте стандарде успјешности, колико смо опсједнути тиме?

ДУГАЛИЋ: Савремени механизми потлачавања људи су стално генерисање неких наводних стандарда. То је кључни механизам - владавина стандардом и репресивно наметање нечег што је стандард. То је једна врста насиља над природом, где смо ми самом чињеницом да смо постављени у ситуацију да одговоримо на насиље већ принуђени да се понашамо неприродно и да одговоримо на захтеве стандарда. Из такве ситуације се рађају низови унутрашњих психолошких конфликата, судара човека са светом, различите врсте неаутентичности, сналажења у опстанку. Све је врста хладне, потајне, тихе репресивности, која управља нама и често је нисмо свесни. Онда човек увек покушава да искорачи ка неким просторима где би препознао нешто своје као своје, у смислу осећања да постоји простор у којем нешто може радити слободно зато што му се тако хоће. То је опет друга страна медаље и један искорак у другу крајност. Питање је да ли се тиме заиста потврђује аутентична слобода, тиме што себи дам право да се упуштам у овакве или онакве слободе са собом, са другима и са светом око себе. У серији  су приказани млади људи који покушавају са свим тим репресивним модусима и стандардима да изађу на крај и препознају себе у времену.

ГЛАС: Колико такав начин приказа стварности у умјетности дотиче публику и колико може да подстакне неку другу страну у појединцу?

ДУГАЛИЋ: Може да подстакне у оној мери, ако се нешто прикаже као појединачна људска драма, у којој се човек ломи између онога што се од њега очекује и онога што он осећа као природни спонтанинтет и природну јединственост. У том судару себе и света постоје ломови, падови, искораци, дилеме, муке, неразрешивости и то је начин да се свако идентификује будући да би свако могао себе да замисли у сличној ситуацији, са тим истим дилемама. Ако се то приказује на нивоу дневне вести, из неких дневних новина или жуте штампе, ако је приступ томе десктиприван и феноменолошки, онда се нећемо идентификовати ако не видимо појединачну људску драму.

ГЛАС: Радећи на серијама, сарађивали сте с Драганом Бјелогрлићем. Каква су ваша искуства што се тога тиче?

ДУГАЛИЋ: Могу само најлепше ствари да кажем зато што је он човек који је вишеструк, даровит, вишеструко отворен, стало му је до сваке секунде онога што ради, стало му је да то буде најбоље могуће. Он је стално у преиспитивању да ли нешто може боље. Увек је отворен да саслуша, да промисли, да промени. Уколико се у сарадњи глумца и редитеља убаци златна жица, добар траг ка добром решењу, онда се он размаше и спреман је да извуче невероватне детаље из доброг потенцијала. Драгоцено је када редитељ истовремено има и неког глумачког дара и кад може те две ствари да споји. Онда много тога може да се извуче. То се види у свему што он ради. Он брине о драматургији целе приче и о томе како се нешто игра, монтира, режира. Стално хоће да помери неку границу. Искуство са њим ми је најлепше могуће. Ми, нажалост, нисмо имали прилике да раније сарађујемо. Уклопили би се неки послови, па нисам успевао да стигнем. Коначно се посрећило на сарадњи на “Сенкама”, што је после уродило овом другом сарадњом у серији “Жигосани у рекету”, где ме је позвао у главну мушку улогу.

ГЛАС: Добили сте многе награде. Занима ме како гледате на то данас, да ли је обезвријеђено, колико надахњују и колико треба да буду значајне? Да ли постоји престиж и да ли га је икад било?

ДУГАЛИЋ: Имам утисак да се много тога променило и у принципу награђивања и  односу према наградама. Променио се околни дух догађаја у којима се додељују награде. Човек не ради ништа да би добио награду, он ради нешто да би испало најбоље могуће. Да не добије награду, он ће наставити да ради најбоље могуће. Да добије награду, он ће на крају остати сам и ту му никаква награда неће бити од помоћи. То је домен естетике личних података него што заиста глумцу изнутра доприноси. То можете ставити у биографију, то јесу неке професионалне референце, али никад нисам стекао утисак да наш пут зависи од количине награда. Наш пут зависи од тога  колико њиме идемо у складу са собом и у складу са најбољим могућностима и колико служимо нашим најбољим могућностима. То ми је био једини кључ кроз који сам посматрао свој пут и однос према наградама. Када бисмо посматрали радикално, ништа од тога човек неће однети са собом у гроб. На крају остаје оно што смо делом постигли, оно што је остало размењено, подељено, подарено. Верујем да су то ствари које остају, а све друго, што би рекао наш песник Брана Петровић, “све друго измириће црви”.

Ликови

ГЛАС: Играте неколико ликова у серијама, убачених у другачија времена, а истовремено многе ликове у позоришту. Колико је захтјевно такво пребацивање и колико себе остављате у ликовима?

ДУГАЛИЋ: Људи који доста играју у позоришту су навикли на ту врсту наглих промена ликова будући да су свако вече у другој улози. То ми је природно стање ствари с обзиром на то позоришно искуство. Драго ми је када могу да радим више разноврсних ствари истовремено јер то освежава и глумачки израз и чини да човек стално налази нове валере, нова глумачка средства и глумачку свежину. Приморан је да у сталном мењању ликова буде нешто ново и другачије, да не би својом појавом досадио гледаоцима, већ да би онако изазвао неки нови утисак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана