Глумац Иван Босиљчић за “Глас Српске”: Глума се налази између игре и филозофије

Глумац Иван Босиљчић за “Глас Српске”: Глума се налази између игре и  филозофије 04.08.2018 13:35 | Данко Кузмановић

Када поред себе имате саговорника који је тако успјешан, као прослављени српски глумац Иван Босиљчић, за добар разговор вам ни не треба специјалан повод. Разговарали смо о умјетности, позоришту, али и будућим плановима што се тиче филмског платна.

ГЛАС: Нисте први пут у Бањалуци. Долазите и пословно и приватно. Која је Ваша прва асоцијација на Бањалуку?

БОСИЉЧИЋ: Патриотизам. Осетио сам га у дијаспори, на неколико места, али, на пример, често кажем да сам најлепшу љубав према својој земљи, и према својој традицији, осетио у Републици Српској. Овде кад дођем баш се осетим испуњено. Мислим да овде патриотизам није дискутабилан. Што је Момо Капор рекао, “патриотизам није ствар политичког уверења, него кућног васпитања”.

ГЛАС: Једном сте рекли да је музика најсавршенија умјетност, стојите ли и даље иза тога?

БОСИЉЧИЋ: Професионално се бавим глумом, а деда ми је био сликар. Сви у породици су музички образовани. Супруга ми се бави музиком. Ја имам контакта са свим гранама уметности. Али некако када сам рекао да је музика можда најсавршенији облик уметности, то сам рекао зато што је музика језик анђела. Музика је на филозофском нивоу. Мене лично музика највише дира, и највише ме умирује.

ГЛАС: Јесте ли имали некакав наступ с Вашом супругом Јеленом?

БОСИЉЧИЋ: До сада нисмо мешали послове. Јелена је закорачила у позориште, где је имала глумачку улогу у којој је певала и исказала је један високи глумачки дар. С друге стране, ја се бавим музиком онако из љубави, секундарно. Иначе сматрам да уметник треба да изрази све своје таленте, треба да ради на свим својим талентима, јер џаба вам планови ако је живот планирао другачије. Никада нисмо укрштали свесно зато што обоје радимо посао озбиљно и не бисмо могли да урадимо то онако олако, успутно, а и имамо различите приступе. Можда би некад могло нешто да се уради из шале, али за сада не, јер поприлично озбиљно схватамо свој посао.

ГЛАС: Шта је највредније што је глума донијела Вашем животу?

БОСИЉЧИЋ: Глума као позив, као занат, најкорисније што ми је донела је образовање. Настојао сам кроз сваку улогу и кроз сваког писца кога сам читао и чијег сам лика играо да се едукујем. То је школа која траје. Све то се слива на сусрет са собом. Све то ме подстиче на размишљање о духу, о човеку, цивилизацији, родитељству, а са друге стране глума ми омогућује да се забавим на ту тему, да није све тако фатално. С неким стварима се може поиграти. Глума се управо налази између те игре и и филозофије.

ГЛАС: Постоји ли нека улога која Вам је најдража до сада у каријери, што у позоришту, што на платну?

БОСИЉЧИЋ: Да, да, у представи “Зона Замфирова” у режији Кокана Младеновића сам играо Манета кујунџију. То је био можда и најзанимљивији позоришни процес, зато што смо то радили осам месеци, и то је била једна експеримент представа. Она ми је доказала да је уметнику потребно време. Та представа је прави регионални позоришни бисер. Освојила је осам Стеријиних награда. Ја могу да набрајам улоге, али ништа нема без доброг редитеља. Та сарадња је ипак врло битна.

ГЛАС: Постоји ли нека улога коју желите да играте, а још нисте?

БОСИЉЧИЋ: Па постоје редитељи с којима бих волео да радим. Шта ми они намене ја ћу се потрудити да будем што бољи. На пример, ја бих волео да се прикључим најквалитетнијем пројекту у протеклих неколико година на телевизији, а који је дошао до мене, а то је серија “Месо” Николе Пејаковића. Прошле године је била премијера. Мој колега са класе Игор Ђорђевић је одиграо маестрално. Тако у неком правцу бих се дао цео без размишљања, јер је то прича о егзистенцији. Више је то од локалног. У овом времену где смо имали прескупе пројекте, претенциозне пројекте, богами је “Месо” ипак заузело прво место. С друге стране, укључио сам се активно у продукцију “Терирем”, у пројекат Ивана Јовића, човека који је редитељ првог српског православног филма. То је филм “Исцељење”, који је освојио много награда. То је један јасан правац, не само зато што је православан, него зато што се бави егзистенцијом. Ова продукцијска кућа, заправо, прави филмове који нама отварају очи на тему да живимо у егзистенцијалном вакууму. Отуда нам осећање да имамо све а немамо ништа. Приде, што је то што они раде најоригиналнији и најбунтовнији правац.

Будући планови

- Већ три године радим на релацији Москва - Београд, ускоро ћу почети да снимам нешто ново у Москви. Кад буде време за промоцију, знаћете и много бих волео да се ти моји филмски радови у Русији прикажу и овде, зато што су стварно другачији. Овде ускоро радим на новом филму Ивана Јовића који се зове “Сеновити Медитеран”. Мало сам се више фокусирао на филмски правац, то је оно што је изостало у мојој каријери - рекао је Босиљчић.  



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица