Драмски писац Тања Шљивар за Глас Српске: Народ зна гдје живи, не требају ни умјетници ни политичари да му откривају

Наравно, "Заплет 09" није био једини повод за разговор са ауторком драма "Пошто паштета?", "Гребање или Како се убила моја бака", "Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали", "Али град нас је штитио", које су са великим успјехом изведене на театарским сценама у БиХ, Србији, Хрватској, Пољској, Аустрији, Шпанији и Њемачкој. Идуће сезоне имаће три премијере, а баш ових дана када је боравила у Бањалуци, свом родном граду, предала је други магистарски рад, овај пут из примијењене театрологије у њемачком граду Гисену. У Штутгарту је очекује њемачка премијера комада "Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали", у Берлину праизведба комада "Као и све слободне дјевојке" и у Београду, у Атељеу 212, такође праизведба комада "Режим љубави", који је ово позориште наручило од ње. Тања је за "Глас Српске" указала на значај "Заплета 09", говорила о свом поимању културе, стању у друштву.

 - Фестивал "Заплет 09" је Бањалуци пријеко потребан позоришни фестивал који нуди специфичан фокус (на младе глумце и глумице), у односу на етаблирани Театар фест "Петар Кочић", који претендује на шири преглед претходне позоришне сезоне у постјугословенском простору. "Заплет" је сада већ фестивал са дугим трајањем, занимљивим пратећим програмима и гостима, те што је најважније - фестивал који из вечери у вече има посвећену и заинтересовану публику - сматра Шљивар, која је као студенткиња генерације дипломирала драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2011. године и завршила мастер студије из драматургије на истом факултету.

Разговарајући о култури као идентитету народа, Шљиварева је истакла да је не занима култура која би се идентификовала са било којим народом.

- Један дио такве културе припада фолклорним друштвима, етнографским музејима и слично, други дио можемо посматрати као остатке прогресивне социјалистичке традиције, гдје је категорија "народа" била много шира и инклузивнија, те у том смислу институције које су носиле називе "народно" су заиста и служиле еманципацији народа, али та категорија се није изједначавала са нацијом. Мислим да би данас требало тежити интернационализацији културе, те да ако се на нечему инсистира, у каталозима, најавама и слично, поред имена умјетника, умјетнице или групе највише може да стоји град у ком тренутно живе и раде - сматра она.

Нажалост, ова дјевојка бритког ума и великог талента, Бањалуку је напустила прије десет година, а за све те године са својим позоришним причама и жељом за образовањем обилазила је свијет и богатила се искуством. На питање да ли она као неко са стране, а ипак упознат са ситуацијом у Бањалуци, може видјети неки помак, одговара да није компетента да коментарише.

- За мене су сви градови СФРЈ, током деведесетих година, изгубили већину нечега што се могло сматрати урбаним у културолошком смислу, те су се десили урбициди, о чему у вези са Бањалуком опширно и занимљиво пише и говори Армина Галијаш - казала је она.

Оно што је радује данас у Бањалуци је на примјер БАСОЦ.

- За озбиљнију оцјену требало би много више простора и времена, али разне ствари, попут онога што се дешава са "Инцелом", Анимафестом, Простором, Невид театром и "Јазавцем", многе изложбе у Музеју савремене умјетности, показују да је потреба за културом у граду огромна, да се културом овдје озбиљно баве многи грађани. Нажалост, инфраструктура свега тога понекад је неодржива и због несистемског и спорадичног финансирања врло често занимљиви фестивали и умјетнички простори се само појављују па нестају у циклусима - објашњава она.

Вјерује да у оваквим друштвеним околностима народ и те како зна гдје живи, те да му не требају ни умјетници ни политичари да му то откривају.

- Људи у позориште, као и у друге институције културе, и умјетничке догађаје долазе да би мислили, заједно, и индивидуално, о нечему што је већ добро познато. То је, на примјер, као други простор, оквир за слободно размишљање какав рецимо не пружају школа, породица или медији - закључила је Шљиварева.

Вриједна признања

Шљиварева такође пише и објављује кратке приче, радио драме, сценарије за кратке филмове и театролошке текстове. За драмско писање освојила је неколико награда, међу којима су: Стеријина награда, "Слободан Селенић", "Борислав Михајловић Михиз", "Кочићева књига" и "Миодраг Жалица", а драме су јој преведене на десетак језика. Била је гошћа књижевних резиденцијалних програма ИХАГ, Грац, Аустрија и Мусеумс Љуартиер, Беч, Аустрија,

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.