Драгослав Тодоровић, редитељ: Без позоришта за дјецу нема ни театра за одрасле
Бањалука - Ако ми у позоришту урадимо праву ствар, онда свако извлачи поруку. Слажем се у потпуности са Џоном Фордом који је рекао: "Ја када хоћу да пошаљем поруку, пошаљем телеграм." Нису поруке важне, важна је суштина коју су дјеца или одрасли извукли из комада.
Почео је овако причу о комаду "Ивица и Марица", по тексту познатог писца за дјецу, редитељ из Београда Драгослав Тодоровић, коју ће на сцени својим талентом испричати ансамбл Дјечијег позоришта РС. Извођењем ове представе сутра у 19 часова у овом театру биће обиљежен и јубилеј, 300. премијера.
Оно што му се највише допало у начину на који је Дејан Алексић написао причу инспирисану познатом бајком, истиче да су духовитост и мудрост.
- Алексић је увео Чворка и Чворкицу. Чворак почиње и завршава целу ствар и провлачи се као једна црвена нит кроз причу. Нема једна вештица, већ три вештице и малчице и страха, што и треба у бајкама да буде. Доста је смешних и духовитих сцена, али ја бих истакао ове духовите, јер је духовитост мудрија и боља - сматра Тодоровић.
Алексић је избјегао социјални контекст, па се на крају представе чује глас оца који тражи своју дјецу која су се изгубила у шуми.
- Нема оне суровости које је раније било доста у бајкама. Та суровост требало је да покаже зло и лошу страну наспрам добра, а ми врло добро знамо да је већ дуго све страшно сиво, сиво, не треба да буде сечења главе да би нам то доказали - прича редитељ, додајући да у овој бајци тога нема, те да је суштина да дјеца могу да разлуче добро и зло.
Постављајући комад на сцену, труди се да ликови и односи међу ликовима буду врло јасни.
- Јер, ако су они јасни, онда је и развој догађаја много бољи.
Тако гледам да сви они родитељи који дођу, немају потребе да угурају децу у позориште и да иду напоље да пуше цигарету - прича Тодоровић.
Рад са ансамблом Дјечијег позоришта РС за њега је, као и за многе редитеље, изузетан догађај и ужитак. Овај пут улоге су остварили Иван Перковић, Ђурђа Вукашиновић, Душко Мазалица, Свјетлана Андрић, Ђорђе Јанковић, Александар Бланић, Снежана Милидраг, Ана Анђелић и Зорана Шуман.
- Врло ретко ми се у животу десило да сам за недељу дана успео са једним ансамблом да поставим комад, а после смо имали много времена да фино дограђујемо, шмиргламо, гланцамо то дело које смо урадили. Мислим да је то једна капа доле ансамблу који је, понављам, један од ретких који равноправно може да игра и са лутком и на живо, а то се види и по репертоару и наградама које је ова кућа добила - нагласио је он.
Човјек који је свој радни вијек посветио раду у позоришту каже да би без позоришта за дјецу, позоришта за одрасле била празна. Говорио је и о неквалитетним медијским садржајима којима су изложени млади људи.
- То је страшно. То је дно у сваком погледу, не само због онога што се приказује, већ шта ти људи изговарају. Нажалост, ни у Српској, као ни у Србији немамо законске уредбе да такво нешто не може да постоји. Јер када видите то, онда схватите да све може, а кад видите да све може, онда схватите да смо близу пакла - истиче Тодоровић.
Култура, додаје, не постоји без меценства, а прво се сијече на култури и просвјети.
- И сече се до бесвести. У Србији има више избора због већег броја позоришта, али проценат је исти - закључио је он.
Изузетни људи
Тодоровић је истакао да су сви људи који раде у театру веома битни, али није могао да не издвоји двоје људи запослених у Дјечијем позоришту РС који су на њега оставили посебан утисак
- Ово позориште поседује два изузетна човека, а то су кројачица Љиља Шиниковић и мајстор луткар Зоран Бјелошевић. Ја одавно нисам срео такве људе. Обоје су пред пензијом, али раде са таквим весељем, тако стручно, виртуозно. Они раде од јутра до мрака, што не значи да споро раде, напротив, они брдо посла ураде - казао је редитељ.
Сарадња са студентима
На Факултету примењене уметности у Београду Тодоровић предаје луткарство студентима сценографије и костимографије и труди се да их што више уводи у посао, па је неке од њих позивао да сарађују заједно на представама. Тако је и на овој костимограф, сценограф и креатор лутака његова бивша студенткиња Ирина Сомборац.
- Гледам да им отворим што више прозора и врата. После неколико уводних предавања, програм који сам им направио је практичан, они морају да направе две лутке и, иако немају радионице, праве чуда. Ово је четврта представа на којој радимо Ирина и ја - објаснио је Тодоровић и додао да се труди да своје студенте препоручује и другим редитељима за сарадњу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
