Dragan Kolundžija - Ko ne osjeti radost pisanja ni Nobel mu ne znači ništa
Meni je nagrada ništa. Nagrada je radost koju imam dok pišem. Ako tu ne osetite radost, pa i da dobijete Nobela, to je ništa, to je nešto što je izvan vas. A ono što je u vama dok pišete, to je neopisiva radost. Kada uzmem olovku i počnem da pišem, to je nagrada, ta radost stvaranja, taj mukotrpan rad pesnika, kao rad rudara koji silaze u mračne dubine.
Rekao je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" književnik Dragan Kolundžija, stvaralac koji ima čitavu nisku književnih nagrada, na koju još nije nanizao nagradu Književnih susreta na Kozari, iako, osim Skendera Kulenovića, niko kao on nije sa takvim žarom, privrženošću i ljubavlju opjevao Kozaru i svoj zavičaj.
Književnik Slobodan Rakitić rekao je da se Kolundžija pišući o Potkozarju "odužio svakoj reci, rečici, svakom drvetu, šumarku i livadi, godišnjem dobu, mladiću i devojci".
Poetskom večeri "Povratak u zavičaj", koja je nedavno održana u Prijedoru, Kolundžija se poslije mnogo godina na velika vrata vratio predjelima iz kojih je potekao, a čije slike ni danas ne zaboravlja. Potvrđuju to najbolje njegovi stihovi prepuni Gornjeg Vodičeva, Kozare, porodične kuće i djetinjstva.
- Zavičaj vam pruža sigurnost i već sam ozbiljno razmišljao gde će mi biti grob. Moji su stihovi na Kozari, na spomeniku na Patriji, u groblju Borik ovoj mladosti poginuloj u ovom ratu. Ne treba se pesnik kititi ispod svakog svog napisanog reda, ali na ove sam svoje redove ponosan - rekao je Kolundžija.
* GLAS: Gotovo 50 godina ste u srpskoj književnosti, kako Vam sa ove vremenske distance izgledaju počeci?
KOLUNDžIJA: Taj početak bio je za mlade ljude mnogo srećniji, imali su podršku starijih kolega, klasika, velikih pisaca. Imao sam veliku sreću da sam 1954. godine bio u redakciji lista Saveza omladine Jugoslavije i da mi je naš Mladen Oljača objavio prvu pesmu za Dan oslobođenja Beograda "Tvoj glas". Posle toga, usledila je podrška velikih pisaca u redakciji književnog časopisa "Delo" Vaska Pope, Oskara Daviča, Aleksandra Vuča, Dušana Matića, Miodraga Pavlovića. Pripadao sam toj grupi modernih srpskih pisaca okupljenih oko tog, tek pokrenutog književnog časopisa. U njegovom prvom broju marta 1955. godine objavio sam svoju poeziju zajedno sa Vaskom Popom, a u broju dva objavljen je ciklus mojih pesama koji se zvao "Sećanje".
Moj školski drug iz 13. beogradske gimnazije, danas slavno ime Milovan Danojlić i ja smo u "Nolitu" objavili prve zbirke pesama. Njegova se zvala "Urođenički psalmi", a moja "Zatvorenik u ruži".
O toj mojoj zbirci pisala su velika imena, a ja ću spomenuti samo one koji su živi otišli među žive, a pripadaju mojoj generaciji. Pedeset je godina od smrti jednog od njih Branka Miljkovića, pa mi je utoliko obaveza veća da se setim najvećeg pesnika moje generacije. On je zapisao da je "Zatvorenik u ruži jabuka od zlata u bašti mlade srpske poezije u kojoj inače ima dosta sumnjivog voća". Podsjetio bih na još jednog književnika naše generacije, Danila Kiša, koji je rekao "Kolundžija je prepun reči, on na svaku temu može da napiše pesmu".
* GLAS: Koliko su dešavanja i stradanja iz Drugog svjetskog rata uticala na pisanje Vaših prvih pjesama?
KOLUNDžIJA: Ja sam preživeo Kozaru 1942. godine. Tragične sam trenutke doživljavao kada majka, prelazeći reku Mlječanicu, nije mogla zajedno da prenese moju stariju sestru Ljubicu i mene. Uprkos tome, ja sam u Beograd doneo osim crnih i one vedre uspomene sa potkozarskih pašnjaka, na svoje školske drugove iz seoske škole. U poeziju sam ušao i sa ciklusom pesama "Crni cvet", a to su bile pesme o životinjama koje sam čuvao, o volovima Dikanu i Peranu, kravi Rumenki, konju Putku. To je taj prvi ciklus i svi su tada rekli da je to neki novi vazduh na Terazijama. To je faza rustikalne poezije, vezane za prirodu, selo, a onda je došla faza vezana za roditelje, kada sam napisao knjigu pesama "Zlato i roditelji", koju je objavila "Prosveta" 1965. godine, a recenziju napisao slavni pesnik i urednik u "Prosveti" Skender Kulenović.
* GLAS: Često ističite da je među Vašim ljubavnim pjesmama i jedna koju ste najskuplje platili?
KOLUNDžIJA: U Banjaluci sam se zaljubio u jednu devojku i danima boravio u tom gradu, čekajući je na korzou, potpuno sam zaboravio da imam školskih obaveza u Gimnaziji u Beogradu. Njeni roditelji su branili tu ljubav i kada sam se osvestio od tog ljubavnog "pijanstva", po povratku u Beograd, izbacili su me iz škole. To je moja najskuplje plaćena pesma. Rekli su mi lepo je što pišeš poeziju i što o tebi pišu novine, ali tebe nema na nastavi više od mesec dana. Kad je ujak to čuo, izbacio me iz stana, pa sam se našao na ulici.
* GLAS: Tokom boravka u Prijedoru, družili ste se i sa gimnazijalcima. Koju poruku ste uputili mladima?
KOLUNDžIJA: Rekao sam im radosnu poruku, a to je ono što im je dala priroda, Bog i njihovi roditelji. Prijedor je grad vedrih mladih ljudi, lepih devojaka, a ta lepota i mladost je božji i prirodni dar. U kontaktu s njima, rastužio sam se šetajući gradom jer sam shvatio da ne znaju imena spomenika, a smatram da deca moraju da poznaju istoriju svoga kraja.
Pamćenje
* GLAS: Pišete li i sada pjesme?
KOLUNDžIJA: Pišem i skoro je nastala pesma posvećena Andriću, povodom 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade. Pošto još nije objavljena, ja je ne znam napamet, ja pesmu završim kad je znam napamet. Pamćenje mi je kazna, a ne dar. Kazna kad govorim svoju poeziju, a dar kad govorim pesme Stevana Raičkovića, Slobodana Markovića, Sergeja Jesenjina, Oskara Daviča, Desanke Maksimović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
