Дјело о првој дами српске архитектуре
Београд Дјело Наташе Марковић, монографија посвећена првој жени архитекти у Србији Јелисавети Начић, недавно је објављено у издању издавачке куће "Плави јахач" из Београда.
Ауторка Наташа Марковић приредила је ову књигу о првој дами српске архитектуре, консултујући се са историчаром Дејаном Ристићем.
- Имамо много разлога да се поносимо Јелисаветом Начић. Пратила сам њен рад и живот и у три града у којима је живела - Београду, Скадру, Дубровнику, где је и умрла 1955. године. Отмена, храбра, надарена оставила је траг у архитектури Београда, била је хероина Првог светског рата коју смо заборавили - објаснила је Марковићева.
Она је, између осталог, издвојивши најбитније, побројала грађевине за које је заслужна ова градитељка.
- Њене најзначајније грађевине су: Основна школа "Краљ Петар Први" поред Саборне цркве у Београду, која и данас делује раскошно (1906), Зелене барокне степенице преко пута француске амбасаде (1903), многе приватне куће, кућа Марка Марковића (1904), Прва болница за туберкулозне у Србији (1912), колективни раднички станови крај Бајлонијеве пијаце (1911) и Прва фабрика цигала у Прокопу - појаснила је Марковићева.
Додала је и да је Начићева заслужна за пројектовање цркве Александра Невског у Београду, те да је уређивала Калемегдан 1903. године.
Историчар Дејан Ристић је навео да је Наташа Марковић објавила дјело о најзначајнијим тренуцима у животу Начићеве.
- Јелисавета Начић имала је динамичну и крајње интересантну биографију испуњену изузетним подухватима и делима, али и тешким искушењима и изазовима, који су у многоме обележили њен живот. Истовремено, њен животопис испуњен је вишеструком симболиком која је оставила трага на стваралаштво и поједине поступке наше хероине - навео је Ристић.
Марковићева је, користећи податке из живота допунила, домаштала и сјединила савремену слику Начићеве.
- Пред савременим читаоцима налази се повест о храброј и племенитој жени која је веома често корачала испред свог времена, утирући тако пут свима онима који ће је следити. Књига Наташе Марковић истовремено је споменик сачињен од речи о јединственој Јелисавети Начић, али и лични чин искупљења за тежак, наметнути заборав и осуду тадашњих и потоњих патријархалних кругова, не само у Јелисаветином патријархалном Београду, већ и читавој Србији - додао је Ристић.
Заточеништво
На Теразијама је подигла славолук у част повратка српске војске из балканских ратова, на којем је писало: "Има још неослобођених Срба". Због тога је протјерана у логор Нежидер 1916. године. У гротлу страдања и смрти она је пронашла своју животну љубав, албанског интелектуалца Лука Лукаја. Они су се вјенчали у логору и тамо добили једино дијете Луцију. Непосредно пред крај Првог свјетског рата, на интервенцију Лукајевог ујака, који је био римокатолички бискуп у Трсту, трочлана породица била је ослобођена.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
