Британски књижевник Тони Парсонс за Глас Српске: Писац мора имати отворен ум и срце

Мирна Пијетловић
Британски књижевник Тони Парсонс за Глас Српске: Писац мора имати отворен ум и срце

Награда не чини ниједну књигу бољом, као што ни недобијање награде не умањује њену вриједност. Освојио сам их неколико, а иако сам уживао у том тренутку, мислим да оне не ударе у главу ниједном вриједном писцу. Али добро је освојити неколико награда, тек толико да схватите колико су заправо небитне.

Рекао је ово у интервјуу "Гласу Српске" британски књижевник Тони Парсонс, који је нашим читаоцима познат по детективским трилер романима о Максу Вулфу у издању београдске "Лагуне". Парсонс је прије неколико година гостовао и у Бањалуци, за коју га, како каже, вежу прелијепе успомене и дивна и срдачна публика.

Парсонсова нова књига "Клуб за вјешање" ускоро ће се појавити пред читаоцима у Републици Српској и Србији, а овај харизматични и угледни књижевник, открио је специјално за наш лист неколико детаља о новим авантурама познатог детектива.

* ГЛАС: Какве нове авантуре очекују читаоце о детективу Максу Вулфу у књизи "Клуб за вјешање"?

ПАРСОНС: "Клуб за вјешање" је трећи у низу трилера о Максу Вулфу, а у бити је прича о праведности и питању узимања правде у своје руке. У причи, једна група убица заштитника шета лондонским врелим љетњим ноћима, отимајући злобнике за које сматрају да нису вриједни живота и којима затим одузимају живот вјешањем. Смртну пресуду је добио један члан банде који је злостављао небројено много рањивих дјевојака, један богати пијани возач који је колима покосио једно дијете, затим један наркоман због ког је један старац пао у кому и проповједник мржње који позива на убијање британских војника. Све ће их ухватити Клуб за вјешање и поставити им исто питање: "Знаш ли зашто си доведен на ово губилиште?" Како се тијела нагомилавају а насиље шири по цијелом узаврелом граду, детектив Макс Вулф, љубитељ паса, самохрани родитељ, бранилац слабих, упушта се у своју до сада најопаснију истрагу, ловећи праведничку банду за коју многи сматрају да је сачињена од јунака. Међутим, прије него што се коначно супротстави Клубу за вјешање, Макс мора да спозна неке болне истине о танкој линији између добра и зла, невиности и кривице, правде и одмазде, као и да открије да је чежња за осветом нешто веома лично. Поносан сам на "Клуб за вјешање".

* ГЛАС: Колико личном животу и искуствима допуштате да утичу на Вас као писца? Чињеница је да Макс Вулф неодољиво подсјећа управо на Вас.

ПАРСОНС: Волим да имам понеко животно искуство у свакој књизи, моје искуство као оца и као мушкарца, али такође то мора бити и више од тога. Књига мора да буде на истој таласној дужини са нечим универзалним што људи широм свијета могу да осјете. Стога то мора бити и веће од мене, али, истина, користим и сопствена искуства како бих унио дашак стварног живота у књиге.

* ГЛАС: Да ли, по Вама, стари добри мирис књиге губи битку са технологијом, или је их је искористила да на нове начине доплови до читалаца?

ПАРСОНС: Сматрам да књиге, физичке књиге, никада неће изумријети зато што на њих гледамо као на опипљиве објекте. Не читамо причу само због тога што нам се то допада. Такође, сматрам да нам се понекад смучи од буљења у екране свих могућих уређаја. Оно у чему нова технологија помаже непознатим писцима је то да је сада могуће самостално објавити књигу и на тај начин допријети до публике. Ипак, прича свеједно мора да буде добра. Моја продаја је подијељена на око 50 одсто физичких и 50 одсто е-књига, и сматрам да ће тако и будућност да изгледа. Књиге никада неће изумријети, јер чак и дјеца која су одрасла уз технологије 21. вијека воле да се склупчају уз добру књигу.

* ГЛАС: У којем се правцу креће данашња савремена књижевност? Колико су писци окупирани праћењем друштвено ангажованих и актуелних тема када стварају, и да ли, и у коликој мјери у ствари то привлачи читаоце?

ПАРСОНС: Волим да моје књиге подсјећају на савремене приче, као да их је само данас могуће написати. Ипак, сваки писац је другачији и вјерујем да писцу ништа није важније од његове или њене маште. Рецепт за чаролију лежи у томе колико добро можете нешто да измислите, а да Вам читалац у то повјерује.

* ГЛАС: Шта је то што бисте поручили младим људима који желе да се баве писањем? Који је, заправо, савјет за успјех?

ПАРСОНС: Мој савјет је да прави успјех лежи на темељима доброг одговора на неуспјех. Готово сваки издавач у Лондону је одбио Џ. К. Роулинг прије него што је добила свој први уговор за прву књигу о Харију Потеру. Та снага жеље и одлучности је све што је потребно. Мој савјет писцима је да буду упорни и никада не одустају од својих снова.

* ГЛАС: Какве књиге и које писце Тони Парсонс воли да чита?

ПАРСОНС: Свиђа ми се Џон ле Каре, писац крими-романа, са ким дијелим књижевног агента. Такође сматрам да је он најживахнији у агенцији, иако има 85 година. Читам све и свашта. Посљедња књига коју сам прочитао је "Сјеверне воде" Ијана Магвајера, која прича причу о посади једног брода која лови китове у близини Сјеверног пола у 18. вијеку. Прочитао сам је на препоруку пријатеља. Постоје писци којима се увијек враћам, а то су Џон ле Каре, Ијан Флеминг, Денис Лехејн, али прочитаћу било шта што ми неко искрено препоручи. Писац (и читалац) мора имати отворен ум и срце.

* ГЛАС: Како волите да проводите своје слободно вријеме?

ПАРСОНС: Моја радна недјеља подијељена је на рад на роману и на моје новинарство. Пишем колумну за магазин "GQ", једном мјесечно, као и колумну за новине "Недељни Сан", једном седмично. Али велики дио свог свакодневног живота радим на новом роману о Максу Вулфу. Мој живот је веома уређен, путујем много, али када сам код куће у Лондону, тада је мој живот веома једноставан и врти се око шетања мог пса Стена, провођења времена са мојом породицом и вјежбања у теретани. Али већином је то рад, рад и рад. Ја сам један веома досадан човјек.

Музички новинар

* ГЛАС: Добар дио Вашег живота везан је и за новинарство, а у својој богатој каријери разговарали сте са бројним свјетским звијездама. Какве успомене носите из тог периода и постоји ли неко ко је оставио посебан утисак на Вас?

ПАРСОНС: Сјећам се своје прве посјете Њујорку 1978. године и тренутка када су ми рекли да Брус Спрингстин нема времена да разговара са мном. Прво је услиједило разочарење, али и неочекиван преокрет. Случајно смо се срели, срдачно се загрлили, након чега је услиједио вишечасовни разговор. Био сам његов велики обожавалац, па је то био неописив тренутак за мене. Оно што ме подсјећа на та времена, када сам био млад музички новинар, јесте свакодневан осјећај узбуђености. Било је то вријеме када нисте само интервјуисали свог саговорника, напротив, са њим бисте провели цијелу ноћ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана