Бајке се мијењају због рекламних порука

Бајке се мењају не би ли им се учитале згодне рекламне поруке потрошачког друштва. Не чини се далеко дан када ће књига бити забрањена, а њено читање преступ. Биће то битан корак у умрежавању човечанства у јединственог дигитално-послушног идиота. 

У сјајној књизи „Фаренхајт 451“ Реја Бредберија и њеном фантастично успелом транспоновању у истоимено филмско ремек-дело Франсоа Трифоа, све ово давно је предвиђено. Можда моја вера у непобедивост књиге снагу црпи из очаравајуће завршне сцене: завереници у шуми крај језера уче напамет томове књига и декламују реченице великих писаца - чувају их од заборава у случају заплене и спаљивања. Једни другима преносе садржаје већ уништених страница, те написана реч доживљава највећу могућу важност: постаје неуништиво, незаустављиво усмено предање.

Земљина кугла данас се усијава од међусобног трења људске глупости и лошег укуса. Близу смо температури од 451 степен Фаренхајта, на којој долази до паљења папира, страница књиге. Чекамо само званичну одлуку (пост)колонијалних сила да се читање књиге укине и ето њеног новог почетка! Свака нова генерација, ма колико била усмеравана вољом централног Екрана, кад тад посегнуће за забрањеним. Насиље промовисано телевизијском, филмском и интернет продукцијом, постаће свакодневно, сваком доступно и тиме - досадно, непривлачно. Најхрабрији посегнуће за књигом. Проскрибовање ће је учинити траженом.

Тужно је да неко одрасте, а да не спозна радости читања, посматрања, сањарења. Нудим један од мојих „књишких“ доживљаја са жељом да се и ви присетите својих.       

Као дечак спавао сам на кревету на спрат, испод полице са књигама. Велико уживање било ми је да жмурећи пронађем одређени наслов. Једном сам лоше проценио дужину кревета, стрмекнуо се и за собом повукао читав ред едиције „Плава птица“ и половину црвеног комплета Бранка Ћопића. За њима падоше и „Стари дани“ Борисава Станковића у тврдом повезу. Баш они су ми подарили дубоку огреботину на десном образу. Она је с временом избледела, али ја од тада могу да се сетим скоро читавог другог пасуса „Увеле руже“, од реченице „Хајде да сневамо“ - чим додирнем десни образ.

Сматрам да се писац постаје после барем десетак година објављивања књига за које се установи да поседују некакву вредност. Ја сам написао један роман, зове се „Војник ничије војске“ и не представљам се као писац. Као дечак, волео сам књиге које не могу да испустим из руку до пред сам крај - тада бих одлагао наш растанак. Војника сам писао у жељи да некоме, бар једној особи, приредим слично читалачко задовољство.

Уколико сте вољни да ми причате о својим доживљајима са књигама, радо ћу вас слушати и понешто, са вашим допуштањем, украсти и даље препричавати као лично искуство. Можемо се срести на промоцији „Војника ничије војске“ 7. децембра у 17 часова. „Војник“ и ја пратећи смо програм у оквиру Фестивала малих сцена и монодраме у Источном Новом Сарајеву.  

Илија Гајица, редитељ и књижевник, добитник награде „Златна сова“ за најбољи необјављени роман

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.