Анђелко Анушић за “Глас Српске”: Поезија доноси свјетлост и наду туробним душама

Миланка Митрић
Анђелко Анушић за “Глас Српске”: Поезија доноси свјетлост и наду туробним душама

Бањалука - Књижевник Анђелко Анушић, добитник многих значајних књижевних признања и награда, ове године је за своје дјело “Зимно место” добио награду Удружења књижевника Републике Српске, те награду “Браћа Мицић”.

То је био повод да с њим поразговарамо о наградама, књижевном стваралаштву и положају писца и писане ријечи у данашње вријеме.

ГЛАС: Добили сте многе награде, у току своје вишегодишње каријере. Колико Вам су вам значајне награде које сте ове године добили за књигу “Зимно место” и колико такве награде могу да буду подстицајне за једног књижевника?

АНУШИЋ: Награде стижу или не стижу, на вријеме или доцкан, с именом овог или оног књижевног бесмртника, и неискрено би било рећи да не радују, јер шаљу знак да је, ето, и писац зарадио своју небеску плату. Кад је пјесник добије од Удружења коме припада, има снажан осјећај да ју је добио од свих  својих колега, гласовима сабраће по мастилу, језику и прецима. Браћа Мицић, Љубомир и Бранко, велики наши пјесници, први су у нашој поезији, прије стотину година, профетски, и вехементно, артикулисали Европу у којој данас живимо, која је на своме ултралибералном путу, клатећи се од лијевог до  десног  идеолошког (рубног) пола, погубила сву своју античку и хришћанску со, изгубивши посве свој културолошки и цивилизацијски баланс. Ови пјесници су прорекли и погроме нашега народа у двадесетом вијеку, распеће српског човјека (и човјека уопште) на Балканској голготи. Треба прочитати Љубомирову апокалиптичку пјесму “Човека још нису скинули са вешала”. Нажалост, није било уха, као и  увијек што га нема, да их чује. Чуо их је, засигурно,  Бранко Миљковић, и отуда онај двостих: ко не слуша песму/слушаће олују.

Тематско-мотивски нуклеус мојих пјесничких, и понајприје прозних књига у којима литераризујем усудни живот Војних граничара уназад неколико вијекова, и уопште нашега народа на западним ободима  Балканског полуострва  до данас, има  и  у  овоме погледу, као и у поетичком, сасвим извјесних додирних тачака са поетским свијетом и поетиком поменутих пјесника. И  тим је већа част, понос, радост, али и завјетни дуг, бити  осјењен овом наградом.

ГЛАС: Шта је за Вас “Зимно место”?

АНУШИЋ: Свијет је данас, неупоредиво више него јуче, једно недогледно зимно место. Бескрајна сибирска Колима, гдје се мрзну дах и дух. Само поезија, уз истинску религију, уноси још мало свјетла, зеричак наде, трунак ведрине и топлине у урбане људске колибе и туробне њихове душе. Пјесник још једино упорно креше своје жижице и баца их кроз прозор (да парафразирам пјесника Петра Пајића) у смрачени свијет, на оно суморно-туморно библијско  стадо.

ГЛАС: Постоји ли код Вас нека намјера, коју бисте да постигнете својим књижевним радом?

АНУШИЋ: Мислим да истински пјесник, писац, немају никакве “специјалне”, изванлитерарне намјере. Сва њихова намјеренија су у ономе што пишу, што су написали. Сублимат тога јесу (требало би да буду)  духовност,  љепота, смисао, цјелина, мудрост, нада и вјера. Ако овога нема - онда ни они, нити њихово дјело, тешко да постоје. Наравно, сваки писац може да говори  и о томе шта је хтио да постигне, поручи или завјетује, на шта циља својом одређеном књигом, односно  одређеном  темом којом је заокупљен. Али, опет ће се ти одговори  суштински свести на ово што сам рекао на почетку, на онај божански спектрум.

ГЛАС: Оно што стварате, оставља неки траг, на читаоце и на књижевност уопште. Колику одговорност носите Ви као аутор, као умјетник, као стваралац?

АНУШИЋ: Ја се надам  да то што стварам оставља неки траг на читаоце, јер  се на промоцијама срећем са неким од њих, који  купују моје књиге. На овоме мјесту ваља се љековито подсјетити наслова једне пјесничке збирке Ђорђа Нешића - “Боље је бити у мањини”. Велика је одговорност на свима онима чији  је главни алат, чије су алатљике ријечи. Ријеч која бјеше у Почетку. Ријеч која ствара и разара, како људске душе, тако и свијет. Отуда све више духовно празних, унесрећених, обогаљених,  погубљених, безнадежних, примитивних, агресивних који, на свој начин, а безуспјешно, трагају за једном глупом формулом која  се зове срећа! Каже једна народна: кућа пуна, а домаћин празан. То је претежућа слика данашњег човјека и свијета у цјелини.

ГЛАС: Куда иде писана ријеч данашњице?

АНУШИЋ: Одлази у свој праизвор из кога се поново рађа, и новим енергијама циркулише књижевном васељеном. Језик је универзум. У њему су Ријечи које ми још не познајемо, које нас превазилазе, које су неизрециве. Оне непрестано траже и проналазе своје женике, пјеснике књижевнога језика. Најзад, “језик је  створио чоека”,  пјева  Бећковић, и мора му се вјеровати. И не заборавите: књижевност је веома важна, насушно важна. То боље  знају наши непријатељи, него ми. Ослушните оно што се десило српском језику у потоње  вријеме, и поготово ослушните  клевете и  лажи, и погледајте (у региону, и на славистичким катедрама по свијету) силне фалсификате и подметања нашој историографији и  књижевности, српским писцима од косовске епике, Његоша, Вука, преко Андрића, Ћосића, Лубарде, Павића, Попе,  Селенића, до Бећковића,  Нога,  Радуловића и других.

Умјесто биографије

Анђелко Анушић је пјесник, прозни писац, есејиста, књижевни критичар, антологичар и публициста.

Објављивао је књиге поезије, приповијетки, пјесама за дјецу, књиге есеја, три романа и писао је бројне новинарско-публицистичке текстове и приредио неколико пјесничких антологија. Његова поезија и проза превођене су на енглески, француски, руски, бугарски и македонски језик. Међу најпознатијим дјелима су: “Међупад”, “Зимзелен и олово”, “Крст од леда”, “Предикатно стање” и  “Гласови са границе”.

Добитник је многих награда, међу којима су: Печат вароши сремскокарловачке, Стражилово, Награда Сарајевских дана поезије, “Светозар Ћоровић”, Награда Удружења књижевника Републике Српске, “Станко Ракита”, “Раде Томић”, Награда Фондације “Петар Кочић”, “Младен Ољача”, Златна слова и награда “Браћа Мицић”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана