Александра Мариловић, књижевница, за “Глас Српске”: Писање је бесповратно даривање

Александра Мариловић, књижевница, за “Глас Српске”: Писање је бесповратно даривање 18.08.2018 14:17 | Данко Кузмановић

Млада књижевница из Дервенте Александра Мариловић, након двије збирке поезије и једног романа, објавила је ново дјело.

Ријеч је о збирци поезије “Црвене ципеле на киши” којом, како она каже, помаже читаоцима да побјегну “чаробним ципелицама, од досадних разговора и општих мјеста”.

ГЛАС: Ваша нова збирка “Црвене ципеле на киши” је изашла из штампе. Пошто још није промовисана, можете ли нам рећи шта да очекујемо?

МАРИЛОВИЋ: Можете да очекујете нешто поезије, много рада и бијег са чаробним ципелицама од досадних разговора и општих мјеста, која нас на сваком ћошку сачекују, у моју тишину коју сам одлучила подијелити са сваким оним читаоцем који је “добар, а случајно сам”.

ГЛАС: Да ли имате неке посебне узоре када је ријеч о овој збирци?

МАРИЛОВИЋ: Каже наш Јеротић: Како спознати себе? Читај поново књиге које су те одушевљавале са двадесет година. Много пута сам већ поновила да сам мислила како ћу читајући књиге научити све о људима. Међутим, то се није баш тако испоставило. Арчила сам, ништа нисам штедјела. Зато сам за узврат нашла ове дарове као златнике испод јастука. Вољна сам их дијелити са вама, јер све што дарујем - моје је бесповратно. Као што су мени давали Мак Диздар, Чезар Павезе и још многи пјесници, ти скромни људи који знају да ни од чега начине непоједив колач нашој гладној земљи.

ГЛАС: До сада сте објавили двије збирке пјесама, “Здравицу утопљеника” и “Мираз у звијездама”. Да ли сте задовољни рецепцијом својих дјела код публике?

МАРИЛОВИЋ: Често ми то питање постављају и ја заиста не знам шта оно подразумијева. То је као да ме неко пита смета ли људима што ти дишеш или? Ја просто пишем, подајем се томе и не размишљам. Као када је човјек заљубљен, млад, а све је то већ питање једне племените дрскости. Мада, не могу рећи да ми није важно шта се деси у очима које ме путем сачекују.

ГЛАС: Прошле године објавили сте и роман “Комплекс госпође Бовари”. Да ли је тај роман плод Ваше храбрости или потребе да идеје спроведете у дјело?

МАРИЛОВИЋ: Није ту било ни храбрости нити идеја, као што читалац претпоставља. Мени је само требало простора који ми поезија више није могла пружити. Толико тога нисам схватала. Писци које сам читала само су слијегали раменима на моја питања и ја сам ушла у писање романа као у неку љубавну авантуру од које ништа не очекујеш, а добијеш све. Наши људи воле савјете. Нема потребе за тим. Писци нису неки древни паметари. Напротив. Они су само радознали као дјеца, воле да запиткују свијет око себе. Досадни су и Богу и народу.  Оно што сам ја могла учинити јесте отворити ум и душу, не натурати рјешења и добила сам онолико колико заслужујем.

ГЛАС: Постоји ли некаква крајња намјера коју желите да постигнете својим стваралаштвом?

МАРИЛОВИЋ: Имам скривену намјеру да читаоцима подвалим чаробне ципелице од којих ће као Дороти (Чаробњак из Оза) успјети да побјегну бар на тренутак свим грабежљивцима њиховог расположења и показати свакоме човјеку колико је битан. Ако читаоцу само вратим оно што му је одузето - ја сам много постигла.

ГЛАС: Какав је, по Вама, положај пјесника, а и писаца у региону? Пратите ли нечији рад нарочито?

МАРИЛОВИЋ: Прост: све могу, а ништа не морају. Не очекујте од мене ону типичну песимистичку слику о положају писца. Они толико имају и толико дају. Чему њима скупоцјени аутомобили када они могу да лете. То је за оне према којима природа није била мајка. Пјесници нису као многи други несрећни људи што су, како је то наш Вук казао, свој ум дали под аренду па морају да мисле како други 'оће. Не, не...

Људи, читајте Милана Ракуља, Игора Варгу, Дајану Петровић и вратите коначно вјеру у себе.

О наградама

ГЛАС: Какав је Ваш однос према наградама које сте добијали? Да ли су Вам само већа обавеза или су подстицај да радите даље и нешто чиме се поносите?

МАРИЛОВИЋ: Награде су само руке људи који су ме путем препознали, утјешно потапшали по рамену, казали: “Александра, све је у реду”. Људи који су утишали моју гордост и пустили ме да радим.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица