Редитељ Александар Пејаковић за “Глас Српске”: Кућа дјечје душе као изазов
Позориште је много више од културне установе. Оно нас учи и духовно развија, креирајући мислећу публику. Бањалучка позоришна умјетност баштини дугу традицију и одувијек је имала посебно мјесто на културној и друштвеној сцени. Радујем се што упознајем све више младих људи који су свјесни важности театра у њиховим животима и који имају развијену потребу за редовним одласцима у позориште.
Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” Александар Пејаковић, кућни редитељ Дјечијег позоришта РС, који већ годинама оставља печат у Бањалучком студентском позоришту и у Народном позоришту РС, који је недавно завршио луткарску режију на Националној академији за театарску и филмску умјетност “Крсто Сарафов” у Бугарској.
ГЛАС: Можете ли нам рећи Ваша искуства приликом рада и обучавања у једној таквој установи?
ПЕЈАКОВИЋ: Привилегован је осјећај бити дио националне академије у Софији гдје су приступна предавања имали угледни филмски редитељи: Никита Михалков, Дејвид Линч, Карлос Саура, Тадеши Сузуки и глумачка дива Клаудија Кардинале. Привилегија је имати и могућност да за ментора добијете ерудиту какав је бугарски професор Славчо Маленов. Богатство које вам пружају квалитетна предавања није важно само за струку и образовање, већ и за живот. На студијама је мој индивидуални рад имао је за циљ да истражујем специфичности луткарског позоришта израженог на основу савремених театарских гледишта 20. вијека, од пре-модерног до постмодерног времена, упознавање са савременим процесима повезивања глумца са лутком и начином утицаја ових процеса на гледаоца, као и са жанровским специфичностима лутака као што су: марионета, гињол, јавајка и мапет лутка. Луткарска обука у Бугарској ми је омогућила и да као студент гостујем на фестивалима гдје сам имао прилику да гледам неколико представа једног од највећих живих луткарских режисера Филипа Жентија.
ГЛАС: Мислите ли да луткарство код нас не добија пажњу какву заслужује? И како се то може то промијенити?
ПЕЈАКОВИЋ: Иако нерадо то признајем, у сегменту препознавања вриједности луткарства ми истински не припадамо Европи, чији су градови обимну инфраструктуралну и управљачку изградњу специјализованих луткарских позоришта имали током читавог 20. вијека. Ако желимо да унаприједимо луткарство у Српској није довољно само подржати луткарске фестивале или неки од луткарских пројеката са неколико хиљада марака. Сматрам да је у наредном периоду потребно да градови у Српској добију луткарске сцене - засебне или у оквиру центара за културу. Најважнију улогу у тој мисији требало би да одигра Академија умјетности у Бањалуци.
ГЛАС: Одабрали сте Бранка Ћопића и стварање представе “Доживљаји мачка Тоше”. Како је текло настајање овог комада?
ПЕЈАКОВИЋ: Суочавајући се са задатком драматизације за луткарску представу сјетио сам се давно записане изјаве Бранка Ћопића да му је најдраже дјело “Доживљаји мачка Тоше”. То је одмах морао бити и мој избор. Као битну тему комада препознао сам лијеност, која је увијек присутна, како код одраслих тако и код дјеце. Ћопићева бајка одводи нас у давно доба, које нам каже да је тај проблем веома стар, као што су стари свијет и човјечанство. У овом комаду мачак Тошо се појављује у улози одраслог дјетета, а дјед Тришо заступа родитеља. Одлучио сам да из оригиналног дјела изоставим дневнике које је водио пас Жућо, јер према мом мишљењу ти записи успоравају акцију која је неопходна за луткарски театар, као и да надоградим уводну и завршну сцену са оригиналном Ћопићевом приповијетком “Мачак отишао у хајдуке”, која на крају доводи до тога да дјеца увиде да је лијени мачак Тошо научио лекцију и схватио да мора да поштује свог дједа Тришу.
ГЛАС: Из Кине сте добили позив за сарадњу и рад на луткарској представи. Шта планирате да режирате?
ПЕЈАКОВИЋ: Указана ми је велика част када сам добио ту понуду. Боравећи љетос у Кини са Дјечијим позориштем РС разговарао сам са многим колегама, било је размјена енергија, идеја, дјеце која су учествовала у нашој позоришној чаролији. Право је уживање радити у таквој атмосфери, али будуће пројекте у Кини ћу морати да одгодим на неко вријеме, јер приводим крају израду докторске дисертације коју би ускоро требало да браним у Љубљани.
ГЛАС: Да ли Вам је теже режирати за дјецу или за одрасле?
ПЕЈАКОВИЋ: У позоришту за одрасле гледаоци знају да глумци нису стварни ликови. С друге стране, дјеца се у потпуности препуштају илузији позоришта, мада и они радо завирују иза кулиса. Мени је у фокусу дјечји театар, између осталог и зато што не желим да им нарушим илузију. Иако је стварање за одрасле дуготрајан посао, много теже је радити за дјецу. Дјеца не долазе сама у позориште, него са одраслима, а ми ствараоци представа смо обавезни да представа допре и до њих. Задовољство је потпуно ако смо испунили очекивања мале, али и велике дјеце.
Подршка и захвалност
ГЛАС: Шта ново можемо очекивати из Ваше редитељске радионице?
ПЕЈАКОВИЋ: Мени је позориште други дом. Било да сам у Дјечијем позоришту, гдје сам запослен, у Народном позоришту Републике Српске, у којем сам тренутно предсједник Управног одбора или у Студентском позоришту, које је моје уточиште за снове, ја сам у својој кући. У свему што радим настојим да дам свој максимум и оставим траг. Не планирам унапријед гдје ћу и шта режирати, јер ту је читав сплет околности. Улажем троструке напоре да урадим нешто добро за град, за позориште и за културу. Неријетко наилазим на осуде, али и на искрену подршку водећих ауторитета позоришне умјетности, захвалност публике и младих са којима радим. Кад све то сагледам - има смисла.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
