Марија Шестић за “Глас Српске”: Сарадња са добрим музичарима важнија од соло каријере

Александра Маџар
Марија Шестић за “Глас Српске”: Сарадња са добрим музичарима важнија од соло каријере

Одлична је ствар када испред новинара сједи неко ко је студије клавира на Академији умјетности у Бањалуци уписао са тринаест година, па затим дипломирало и магистрирао као најмлађи студент у историји те исте академије.

 Неко са ким сте дијелили школску клупу, ужину, тајне о првим љубавима и свађама, уживали у његовом таленту, гледали колико је одрицања и рада потребно да би се постигао истински успјех и упознали осјећај поноса што је то баш ваш пријатељ. Тај неко у случају ауторке овог текста је Марија Шестић. Много је наступа и успјеха иза ње. Године 2007. представљала је БиХ на “Евросонгу” са пјесмом “Ријека без имена” у Хелсинкију и заузела једанаесто мјесто у укупном пласману. Исте године освојила је Принчеву награду фестивала “Сунчане скале” за дебитанта, те награду “Вечерњаков печат” за звијезду године. Имала је концерте у Србији, Хрватској, Словенији, Румунији, Македонији, Албанији, Њемачкој, Француској, Швајцарској, Белгији, Холандији, Норвешкој, Финској, Португалији, Русији, Бјелорусији, Уједињеним Арапским Емиратима, Кини, а 26. новембра у 20 часова на “Интиме Јазз Фесту” у Банском двору Културном центру одржаће концерт са Матијом Дедићем. Иначе, фестивал почиње 24. новембра наступом Бојана Зулфикарпашића.

ГЛАС:  За неколико дана публика ће бити у прилици да присуствује Вашем наступу на првом џез фестивалу у организацији Банског двора. Колико је “Интиме Јазз Фест” значајан за Вас као музичарку, а колико за културну сцену Бањалуке и Српске?

ШЕСТИЋ: Неко сам ко је, могу рећи, одрастао у Банском двору и годинама пратим рад ове институције, тако да и те како осјетим колико су се неке ствари промијениле. Младен Матовић је дефинитивно донио нову енергију којом је оживио Бански двор, а овај џез фестивал је још један од доказа. Као и фестивал “Јесења соната”, и ово је одлична идеја, сјајно осмишљено. Концертна дворана је предивна, акустична и ту најљепше звуче камерни састави, до три члана. Увијек су бољи ти неки састави до трија, да би се истакла емоција, да би сваки солиста дошао до изражаја. Мени је, прије свега, част што сам дио ове приче јер сам једина из Бањалуке која учествује на овом фестивалу, међу овако еминентним умјетницима. Била је иницијатива Младена Матовића да направи повезницу са музичарима који јесу регионални, али дјелују интернационално, а опет, са друге стране, да буде и један извођач из Бањалуке и да се отварамо према регионалној и интернационалној џез сцени.  Оно што би било лијепо, а имам осјећај да ће се то и десити, јесте да овај фестивал постане традиционалан и да у Бањалуци заживи и џез сцена. Заиста има младих и перспективних музичара који, нажалост, немају много прилика да свирају на некој озбиљнијој сцени у Бањалуци, а могу да дијеле бину с еминентним именима. Међу њима је свакако Владимир Тубић, који је био гост фестивала “Маде ин Нењ Џорк”, који се одржава у Подгорици, а организатори су из Њујорка. Дијелио је сцену са врхунским америчким џез музичарима.

ГЛАС:  Сцену ћете дијелити са веома цијењеним музичарем, Матијом Дедићем. Чиме сте се водили приликом избора репертоара и са каквим емоцијама чекате концерт?

ШЕСТИЋ: Матија и ја се познајемо одраније, али ово је први пут да сарађујемо. Матију посебно цијеним као умјетника. И сама сам пијаниста, па ми је јасно колико је  комплексно то чиме се он бави и допада ми се његов начин свирања. Репертоар смо договарали заједно, у складу са основном идејом фестивала да се концентришемо на џез. Ипак, имала сам слободу приликом избора пјесама. Матији сам предложила да изведем једну пјесму Габи Новак у част једној тако великој умјетници и његовој мајци, а исто тако да одсвирамо једну севдалинку заједно јер ја пјевам и севдалинке. Све остало ће бити у џез маниру. Више сам се концентрисала на џез класике да људи не стављају прст на чело, већ да чују неке познате мелодије, можда у неком другачијем извођењу, али да ипак имају са чим да се повежу и да више уживају. Те пјесме свакако волим да изводим и желим да направимо неку лијепу атмосферу између нас и публике. Срећна сам и узбуђена и потрудићу се да будем на висини задатка.

ГЛАС: Вама џез није стран. Често наступате са момцима из “Сарајево џез гериле”. У разговору са џез музичарима често можемо чути да их слобода у интерпретацији највише привлачи у овом жанру. Да ли и Ви дијелите то мишљење?

ШЕСТИЋ: Некоме ко је добар џез музичар, ко влада техником, али и теоријским знањем, слобода у интерпретацији је начин изражавања. Већина може да одсвира тачно џез скалу, али не може свако да има добру импровизацију. Негдје и сама осјећам тај џез у себи, али нисам се тиме претјерано бавила, па не могу за себе да кажем да сам џез пјевачица. Када већ спомињемо “Сарајево џез герилу”, то су музичари са којима сам отпјевала неке стандарде први пут и кроз наступе са њима много сам научила. Они су бенд који дуго постоји и окупили су најбоље џез музичаре у региону. Имам још много тога да научим. Постоје те неке нијансе у којима можете да се опустите. То је све ствар тренутка и тога са ким свирате. Са неким музичарима једноставно не можете да извучете најбоље из себе јер имате неке друге ствари о којима морате да бринете, али ако су то врхунски музичари, ако то све кликне како треба, онда је и мени као солисти лакше.

ГЛАС: Гдје сте више своји, за клавиром или испред микрофона?

ШЕСТИЋ: За клавиром сам више своја на своме с обзиром на то да сам ту много више уложила, за то сам се школовала, знам на који начин нешто могу на навјежбам и изнесем. Доста ми је конкретније и самим тим доста лакше. Знам на чему сам. А, са друге стране, пјевање као хоби за некога ко је навикао свему темељно да приступа за мене је понекад исцрпљујуће. Глас ми се некада учини као апстракција, па онда проводим много времена да  сама схватим како нешто треба. Пјевање ми свакако даје већу слободу јер на клавиру репродукујем нешто што је већ неко написао, на врло стриктан начин, како пише у нотама, а пјесми увијек могу да се додају нови аранжман, дух, атмосфера...

ГЛАС: Које би промјене довеле до квалитетнијих садржаја на музичкој сцени РС?

ШЕСТИЋ: Мислим да Република Српска доста прати Србију и код нас често наступају извођачи из Србије. То, наравно, поштујем, али мислим да  би било добро да смо мало више отворени према Хрватској јер она имају и другачију музичку сцену, има добру џез и поп сцену. Оно што нам најчешће долази из Србије су те неке “Гранд параде”. Немам ништа ни против тога, има људи који то воле и то је сасвим исплативо за некога ко се тиме бави. Мислим да смо раздвојени по регионима и да би било много љепше да можемо лакше да сарађујемо. Ту нас условљавају те неке  ствари које су се десиле у прошлости, али управо оваквим наступима музичари су ти који доказују да праве вриједности не познају границе и да треба да се повезујемо на лијепој емоцији коју носи музика, а која изазива слободу у људима.

ГЛАС: Често Вам новинари постављају питања везана за солистичку каријеру. Послије наступа на “Евросонгу”, нисте кренули тим соло путем...

ШЕСТИЋ: Да, сви ме питају о солистичкој каријери, доста сам и причала о томе. Дефинитивно нисам особа која жели да буде пуно на естради, мада када се ради врата се отварају. За мене много већу срећу представља сарадња са добрим музичарима него неки моменат славе који ћу имати соло. Доста пјевача пјева на матрице и некако су сами у свему томе. Неко је више пјевач, а ја не могу себе да назовем пјевачем. Више размишљам као музичар јер и јесам, прије свега, пијаниста, а пјевање ми је хоби. Самим тим, мени је већи изазов, иако то људима можда није тако привлачно и јасно, тај моменат сарадње са добрим музичарима. То ме много више испуњава него да пустим пјесму у етер коју ћу да отпјевам на избору за мис или некој другој манифестацији на матрицу. Мени то ништа не значи. Можда сам зато и подијељена у вези са разним музичким правцима јер истински волим музику и уживам да истражујем. Желим да искористим све што музика пружа. Често размишљам о томе зашто бих снимала пјесму кад већ има толико предивних пјесама које могу да слушам. Можда је чудно размишљање. Нисам сујетна и онда некад не желим да пјевам неку пјесму јер ју је неко други отпјевао савршено и немам потребу да је пјевам.

Мистика у нотама

ГЛАС: Да сте нота, која бисте били?

ШЕСТИЋ: Морам признати да нисам о томе размишљала. Мало си ме затекла питањем, али ево сада кад размислим мало, била бих нека црна типка, која је мало обојенија. Мислим да бих била Б нота. Тоналитети који су на клавиру на бијелим диркама су отворенијих фреквенција, а они који на црним диркама звуче мистичније, на примјер Б, мол, дур... Они ми више пријају.

Рад са студентима значајно искуство

ГЛАС: Радите и као виши умјетнички сарадник на Академији умјетности у Бањалуци. Шта Вам је најбитније у раду са студентима?

ШЕСТИЋ: С обзиром на то да су студенти донекле већ формиране особе са  формираним радним навикама, на првој проби се види да ли неко жели или не жели да ради. Оно што је посебна срећа је кад кроз сарадњу са неким успијем да га више мотивишем, заинтересујем. Било је и таквих случајева гдје су студенти дошли потпуно незаинтересовани, а  изашли као страствени инстументалисти. То је оно лијепо што овај посао носи.  Свакако има и много психологије јер кроз рад са студентима можете и да поновите неке ствари, а кроз њихове реакције можете препознати и своје у неким моментима.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана