Писац Никола Дакић, поводом награде Слово Подгрмеча 2017: Истинско ја даје праву вриједност нашем животу

Александра Маџар
Писац Никола Дакић, поводом награде Слово Подгрмеча 2017: Истинско ја даје праву вриједност нашем животу

Награду "Слово Подгрмеча" за пјесничку књигу "Траве" године добио је млади писац Никола Дакић из Новог Града. Ово је његово прво књижевно признање, те из тих разлога има посебну тежину и вриједност за њега, а да није било Ранка Павловића, пјесника и књижевника из Бањалуке, на чији савјет је послао књигу жирију, свега овог вјероватно не би било.

Дакићу је ова вриједна награда требало да буде уручена синоћ у оквиру традиционалне књижевне манифестације "Шушњар 2017" у Оштрој Луци. У сусрет додјели признања са њим смо разговарали о дјелу овјенчаном наградом, инспирацији, савременој српској поезији.

ГЛАС:  Када отворе корице "Траве" са чим ће се читаоци сусрести?

ДАКИЋ: Морам нагласити да сам веома почаствован наградом коју је  књига освојила, нарочито јер је награда установљена као сјећање на страдање Срба, Јевреја и Рома на Шушњару у Другом свјетском рату. Књига "Траве" састоји се из три дијела, међусобно повезана; први дио књиге осликава однос природе и човјека. Један период мог живота, који је био препун слика и веома инспиративан и који се у виду ријечи наметнуо као низ поетских рефлексија, дат је у књизи као израз унутрашње исповијести кроз пјесме писане у другом лицу. Оне су писане и као својеврсна порука и обраћање нашем унутрашњем ја, оном дијелу нас који тражи разумијевање и спознају у свијету промјенљивих ствари. Други дио књиге чине највише љубавне пјесме, објављиване спорадично по интернету, а трећи "Путовање у Бангкок" је одломак у коме не постоји реченица у свом уобичајеном смислу, ријечи и слике се нижу поентилистички и оркестрирају цјелину дату кроз низ необичних импресија на традицији наше поезије.

ГЛАС: Чија поезија на вас оставља најснажнији утисак када је ријеч о пјесницима који су одавно ушли у антологије и програм школске лектире?

ДАКИЋ: Јако сам везан за француску књижевност, њу стално читам. Има нешто привлачно о у њој, а наш српски језик је сјајно изражава. Мени писање једне књиге увијек зависи од неке идеје. Без идеје и маштања нема истинског стваралачког момента. Стога мислим да идеје владају свијетом, а не новац. Тренутно читам нобеловца Сен Џон Перса и његове "Мореказе". Иначе постоје књиге које читам сваке године, као што су Дучићеви путописи "Градови и химере" или  Хемингвејев роман "Старац и море".

ГЛАС: Када бисте морали издвојити ауторе савремене српске поезије, који би то били?

ДАКИЋ: Волим да читам поезију Душка Новаковића, нашег савременог пјесника, чија ме ширина и слобода увијек одушевљава. Поезија и даље има ону снагу коју је имала некад, питање је само колико је ко спреман да сажме богатство језика и то преточи у дјело које ће опстати и бити читано. Неке ствари тек чекају да буду речене, и не свиђа ми се став да је све већ испричано и испјевано, мислим да је веома мали дио тога заправо речен. То је као и са свемиром.

ГЛАС: Које мјесто припада поезији у 21. вијеку, с обзиром на то да је ријеч о жанру који никада није имао армије читалаца?

ДАКИЋ: Слажем се са мојим професором Михајлом Пантићем који каже да је наша савремена поезија бољи дио наше савремене књижевности. Хиперпродукција романа чини га наметљивим, а то није увијек најбоље у умјетности. Роман је изгубио своју поетску дубину. А слаба страна те потрошачке литературе је што она увијек има свој наставак, налази се на фабричкој траци, и ти романи  се не разликују посебно једни од других. Узмите на пример Флоберов "Новембар" или "Људи говоре Растка Петровића" и увидјећете то.

ГЛАС: Како доживљавате писање, као начин да се кроз умјетност обратите јавности или као начин да најбољи начин изразите свој доживљај свијета? 

ДАКИЋ: Сви имамо жељу да се изразимо и да оставимо неки траг иза себе. Мислим да је жеља за објавом свога ја свијету оно што прво покреће младог писца да нешто каже, а то је у суштини једна таштина. Бити ја даје неком снагу да то буде у књизи, и то је добро.  Бити истинско ја увијек даје праву вриједност нашем животу. Стварање је компатибилно са мијењањем свијета око себе. Увијек сам се се згражавао над људима који желе да руше, а не умију да створе, стварају и да мисле. То је и трагедија наших простора. На даровите и истински талентоване појединце се гледа са сумњом и они су у нашем друштву, гдје доминира сувише физичко, угрожени. Код нас влада мишљење да је да би се било успјешан потребно бити физички јак, спортиста, на остало се гледа са нетолеранцијом. Чак сам склон да кажем да као нација имамо превелику доминацију тог спортског, а мало интелигентног и предузимачког.  Истински даровити људи су често слаби, ипак кинеска пословица гласи: "Вода је јача од стијене, љубав је јача од мржње". Ако ме питате о доживљају свијета, мислим да умјетност изнова ствара свијет, и ту је Вајлд у праву, умјетничко дјело је свијет за себе и најбољи израз једне личности.

"Хотелски гост" ново дјело

ГЛАС: Да ли ћемо из Вашег пера ускоро моћи нешто ново да читамо?

ДАКИЋ: Скоро све своје књиге пишем као интегрална дјела, ослањајући се на омиљене писце и оно што читам и промишљам. "Хотелски гост", или инфинитивна хроника живота је књига која чека да угледа свјетлост дана. У њима се инфинитивним глаголским обликом осликава отуђеност човјека у савременом свијету. Жеђ за неком врстом приближавања себи, кроз унутрашњи калеидоскоп слика и ревитализацију исконског ја, намеће се и као запитаност над апсурдом наизглед веома важних ствари у нашем животу. Кроз њу се намеће питање постојања двије фундаментално различите самоће: једне међу људима и друге која је природна, и која је блиска обнављању наше енергије и умјетничком стварању.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана