Момир Крсмановић, књижевник из Београда, почасни грађанин Рогатице

Ово је прво признање ове врсте које је добио неко у овој општини од ослобођења 1945. године.

- Заслужио га је Момир Крсмановић - рекао је на свечаној сједници СО предсједник Ђоко Раздољац - објавивши 22 књиге прозе углавном о теми страдања Срба и из ове општине током Другог свјетског рата.

Како је све почело Момир Крсмановић је испричао у кратким цртама.

- Моје озбиљније писање почело је у листу фабрике “Иво Лола Рибар” у Београду, у којем сам био новинар и уредник. Након што сам завршио новинарску школу при Југословенском институту за новинарство и постао члан Удружења новинара Југославије, дјелокруг рада пренио сам на фабричке листове “Зеленгора”, “Планум”, “Бродоградња”, али и лист “Младост”, “Дугу” и неке друге листове. Писао сам углавном кратке приче о разним темама и, сјећам се, добро су читане - рекао је Крсмановић.

За његов улазак у свијет књижевности заслужан је и Иво Андрић.

- Млад и амбициозан, негдје око 1955. године, рачунајући на чињеницу да сам из Вишеграда, са десетак тих мојих кратких прича отишао сам код “мог земљака” Иве Андрића у Савез књижевника Југославије, чији је он тада био предсједник. Љубазно ме је примио и послије “легитимисања” и сазнања ко сам и одакле сам, узео је те моје причице и рекао да навратим за петнаестак дана по његово мишљење - казао је Крсмановић.

Након петнаест дана Андрић му је потврдио таленат.

- Мој поновни долазак код Иве протекао је у анализи једне моје приче са насловом “Визија”. Рекао ми је да њу нисам дао да је погледа, његов одговор био би “мани се овога посла”. Андрић је кроз причу “Визија” осјетио, како је рекао, да имам талента и да могу постати писац, уз услов да морам још пуно радити и посебно читати - присјећа се Крсмановић.

Након прича написао је и роман који је због осјетљиве теме наилазио само на неодобравања.

- Почео сам са романом “Тече крвава Дрина”, који сам имао у рукопису већ 1963. године, али без четвртог тома. За штампање нудио сам је већем броју издавача. Због осјетљивости материје, углавном из политичких разлога, нико није хтио да је штампа и она је свјетло дана угледала тек 1983. године - казао је Крсмановић.

Упркос томе није одустајао, те је своју идеју изгурао до краја.

- Марљиво сам радио и дошла је књига “Крваве руке ислама” у три тома, затим седам књига “Голгота српског народа 1941-1957”, па “Триптих о голготи Срба у источној Босни и Херцеговини 1992-1995” и “Бог је заплакао над Босном”.
Све ово је било довољно да Момир Крсмановић добије разна књижевна признања, али и ово које му је указала општина Рогатица - да постане почасни грађанин ове општине.

Бећковић и Смиљанић о његовом раду

Матија Бећковић казује да Крсмановићеве приче и књиге које је написао нису само романи, него су и једна документација, један драгоцјен докуменат: “Он се није уморио пишући и сведочећи, надајући се да ће се његов народ сетити тих истина и тих жртава, а он добити оно признање које је одавно, одавно заслужио.” Радомир Смиљанић у једној од рецензија сврстао је Крсмановића међу три највећа српска писца. Први је Иво Андрић, пишући о турском периоду, други Добрица Ћосић, који је писао о Другом и Великом рату и трећи Момир Крсмановић, пишући о страдању Срба у Другом свјетском и посљедњем Отаџбинском рату.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.