Миладин Берић: Поезија у сјенци петпарачких романа

Почиње причу о поезији књижевник Миладин Берић, познат по стиховима, али и афоризмима којима врло лако осваја читаоце. Овога пута, међу корице књиге скрио је збирку поезије "Атлантида" која је већ нашла пут до љубитеља стихова.

- Захваљујући друштвеним мрежама један дио читалаца имао је прилику да "види" већину пјесама из "Атлантиде" и да их  "оцијени" тако да сам имао некакву представу о томе шта љубитељи поезије мисле о мојим новим пјесмама. Сада када први пут виде збирку као цјелину, прве "критике" су веома позитивне што ме свакако радује и даје ми подстрек за некакав будући рад - каже Берић подсјећајући да је у збирци и неколико награђених пјесама: "Свијећа у Дечанима", "Јутро", "Траг барута глувог", "Атлантида".

Пјесма "Срж" је ушла у антологију (Љиљана Хабјановић-Ђуровић - "Небески човек земаљски анђео" - Српски песници Светом Сави и  Симеону Мироточивом од XIII века до данас).

- Покушавам да свака моја нова збирка поезије не личи на ону стару, да понудим бар, што се тиче форме, нешто неуобичајено и несвакидашње. Можда сам покаткад и превише распјеван, што је по једнима плус, а по другима минус. Стога мислим да би "Атлантида", бар онима који трагају за романтиком и за раскошном метафоричком поезијом, требало да се свиди - прича Берић.

Свјестан је да поезија никада није била најчитанији жанр.

- Поезија је у новије вријеме постала драгост мањине. Само вијек раније пјесници су били, што би рекао Шимић, у позитивном смислу чуђење у свијету. Данас су такође чуђење у свијету, али у негативном смислу, пошто се многи питају ко још уопште чита поезију. На сву срећу, има и оних који су сачували истанчан укус и који се напајају поезијом, оних који вјерују да је поезија истинска принцеза књижевности. У ствари, љубитеља поезије је све мање, али су зато све ватренији - примјећује Берић.

"Атлантида" представља пресјек лирике писане у периоду између 2011. и 2015. године.

- Ова збирка повезује љубав, филозофију и религију онако како су се поменути немири кроз мене преплитали у времену које су, цитираћу Пекића, појели скакавци. Почетни мотив свакако је била поема "Улицом дванаест звјездица" која је грађена у више ритмова и у којој се смјењују везани и слободни стих. Ехо ове поеме може се чути у већини пјесама "Атлантиде" јер то није само прича о наших дванаест уснулих срдашаца већ о животу и апсурду уопште - истиче Берић напомињући да се неке пјесме настале у том периоду једноставно нису уклапале за ову збирку, па чекају неку другу књигу. 

Није случајно одабрао симболичан наслов за збирку.

- Не идемо само ми као јединке у неповрат већ и читава наша цивилизација тоне као Атлантида. Додуше, радни наслови збирке били су "Улицом дванаест звјездица" и "Благодатни огањ" и скоро једнако добро би могли да стоје. На крају пут ме довео до Атлантиде која ипак најбоље осликава збирку као цјелину, углавном због неких мистичних дијелова - испричао је Берић истичући да су његове пјесме у посљедње вријеме инспирисане митологијом, чиме ће се још више бавити у будућности.

Заборављена љепота израза

- Савремена поезија је пјесма којој недостаје поента. Наиме, поезију ће сви писати, пророковао је Бранко Миљковић и можда смо дошли до те границе. С тим у вези савремена поезија личи на савремену музику или савремено сликарство, много је ту апстрактног, и по мени периферног и неталентованог. Да би нешто било пјесма, мора да има свој унутрашњи ритам, своју љепоту израза, своју мелодику, а то се обично занемарује - каже Миладин Берић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.