Марко Шелић Марчело за “Глас Српске”: Фантастика је зачин за приче о свакодневици

Миланка Митрић
Марко Шелић Марчело за “Глас Српске”: Фантастика је зачин за приче о свакодневици

Нисмо дохакали злу ако га само пустимо, а ако га не пустимо, тек му нисмо дохакали и на неки начин смо му се придружили. Тиме се цела трилогија бави, покушајем разликовања правде на једној и освете на другој страни, а врло се често и лако помешају.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” књижевник и музичар Марко Шелић Марчело. Он је промовисао своја дјела “Заједно сами”, Напет шоу”, “Малтерего: Рубикова столица” и “Малтерего: Хигијена несећања”  у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.

ГЛАС: Колико су људи данас морални и колико се труде да учине добро за друге?

ШЕЛИЋ: Не превише. Живимо у друштву које инспиришу разне врсте неморала. Оно што је конкретно предмет “Рубикове столице”, као почетка “Малтерега”, јесте насиље. Живимо у друштвима која, такође, имају такву јавност, такав медијски простор који је вербално насилан. Тако креће афирмација сваког насиља као таквога. Вероватно један од највећих комплимената које сам добио апропо те књиге је коментар мог драгог пријатеља Давида Албахарија, а то је да је “Рубикова столица” књига накрцана насиљем која изражава презир према насиљу. То је оно што је конкретно у њеном фокусу, морални процеп сводљив на следеће - ако насиље уђе у твој живот, ако ти се догоди, шта је твој одговор?

ГЛАС: Ваши јунаци су пред правим моралним изазовима. У чему и гдје се проналази рјешење?

ШЕЛИЋ: Имамо двојицу јунака који преузимају суштински различиту ствар према насиљу, једнога који игра по правилима, сматра да се не треба спуштати на тај ниво и видимо да, упркос врлини, не спава мирно. Други јунак сматра да треба узвратити насиље насиљем и због те своје одлуке такође не спава мирно. То је једна од окосница. Мислим да је и то довољно за солидну моралну клопку о којој се прича док је света и века - прави морални изазов. Рекло би се да некварење душе и жеље да буде такав решава ствар.

ГЛАС: Колико себи дозвољавате да онострано уплива у оно што пишете?

ШЕЛИЋ: Дозвољавам врло радо, мени је фантастика веома мила, а мио ми је и магијски реализам. Одувек сам доживљавао фантастику као врсту зачина, удице, да се причају приче о људима које виђамо свакодневно. То је једно намерно онеобичавање, с циљем да се исприча нешто обично, али не и банално. Посао књижевности јесте привођење човека сопственој души и одговори ко сам ја, ко су јунаци о којима пишем, ко су јунаци о којима читам. То стоји у центру књижевности.

ГЛАС: Колико је могуће привођење души у данашњој масовној производњи књига?

ШЕЛИЋ: Није захвално говорити на који начин се може додирнути чија душа. Нису свачије потребе исте. Знам на шта циљаш и сви смо видели тај проблем кад је сајам књиге. Није пријатан призор гледати разна присуства за која основано сумњам да су им намере другачије, од оних о којима ми сад овде причамо. Дефиниција књиге није једнака дефиницији књижевности. Ако има корице, минимално довољно страница између и каквог год садржаја, то је књига. У том смислу има легитимно право да се налази на полицама или пред купцима као и књижевност.

ГЛАС: Свака књига има своју публику?

ШЕЛИЋ: Људи кад говоре о сајму књига изражавају озбиљну бојазан да ће сада некњижевност одузети читаоце праве књижевности зато што је просто ту, а неће. То има своју публику, оно своју. Ретко сам у животу, можда чак и никад, сведочио томе да неко прескочи с једне стране зида на другу. То је више друштвена истина, друштвено огледало него што  представља опасност за књижевност. Један мало очигледнији друштвени симптом. Није бољка, бољка је нешто друго и много дубље, а симптом је тај. Како нам јавност изгледа, тако изгледа и ово. То је директна посљедица јавности.

ГЛАС: Колико је цијењен стрип код нас?

ШЕЛИЋ: То је онако, само за озбиљне фанатике. То је једна од мојих животних константи, од најранијег детињства. Отуд ја на месту уредника свих едиција “Дилан Дога” у “Веселом четвртку”. Ушао сам у једанаесту годину тог свог цивилног занимања. То је мој Кларк Кент идентитет. Ноћу се бавим писањем, дању радим за “Весели четвртак”. Не изгледа ми, морам ти рећи, та ситуација скроз црно, као што би песимисти рекли.

ГЛАС: Како Вам изгледа ситуација са распрострањеношћу стрипа у региону?

ШЕЛИЋ: Сајмови су добра прилика да то видиш. Има и нових клинаца које то занима, али не наравно толико да бисмо пали са столице од среће и оптимизма. Није толико мрачно како би песимиста замишљао, како би се и мени чинило док сам радио у редакцији и  прије него што сам морао седети за штандом свих осам дана сајма. Стрип није ствар само за старије носталгичаре којима је то део срећнијег парчета живота. Лепо се прати и актуелна светска продукција, уз шта се надокнађује оно што раније није објављено. Мислим да је у Хрватској осетно боља ситуација на том плану него у Босни или Србији. Просто, континуитет који тамо постоји њима даје резултате. Ми се трудимо, радимо предано свој посао и надамо се најбољем.

Музика

 

ГЛАС: Што се музике тиче, шта је ново у припреми?

ШЕЛИЋ: Ја сам се надао да ће ово бити година музике јер је прошла била година прозе. Ми смо дефинитивно расположени за то. Стидљиви почеци су ту. Стидљиви јер није лако правити шесту плочу. Сваки следећи пут је теже јер више ствари имаш иза себе, а трудиш се да то не буде пука реприза. Теже је да изварираш на тему сваки следећи пут. Следећа година ће напокон донети неке резултате те врсте. Људи већ мисле да сам дефинитивно одустао, а ја сам само био на преко потребној паузи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана