Марко Шелић Марчело: Писање је усамљенички посао, а музика тимски рад

Ратомир Мијановић
Марко Шелић Марчело: Писање је усамљенички посао, а музика тимски рад

Требиње - Моје књижевне вечери служе за разбијање предрасуда о књижевним вечерима. Да не буде досадно, већ да се укључи жива реч, да људи питају, да кроз занимљив начин продремо у то шта пишемо.

Испричао је ово музичар, књижевник и колумниста из Београда Марко Шелић Марчело, који је своја дјела представио многобројној публици у Народној библиотеци у Требињу.

Шелић је објаснио да је он је преправљача, да увијек изнова и изнова увиђа грешке стварајући и да колико има написаних ријечи толико има и бачених.

- Треба знати када је граница, када више нема смисла исправљати. Волим да читам и волим да стварам. Постоје дела која припадају дечијој књижевности, а у мени се и наново их читам као што је “Мали принц”. Каже се када нешто ново читате, украли сте време нечем новом. Но, то нису иста читања, јер нисмо исти ми у средњој, основној када читамо о сада када смо одрасли - казао је Шелић, који је професор српског језика и књижевности.

Он је објаснио да се од дјеце највише може научити,  те да би  волио да ради професорски посао, али му вријеме не дозвољава.

За себе каже да се бави писањем, али да су форме различите - стихови, проза, колумне, уводници за Дилана Дога. Почео је као репер, а касније се окренуо писањем у намјери да се бави тиме, те је тако почео да комбинује и музику и писање. Музика је била игра из радозналости, без намјере и циља. Та музика је узела маха и кад је објавио први роман “Заједно сами” морао је свугдје да објашњава да је почео са писањем. То је било незгодно, посебно пред десетак година када је у тренду било објављивање књига од стране јавних личности.

- Тада сам морао да објашњавам да нисам залутао овде, јер сам писац по опредељењу. Као и све друго у животу ако дуго останете ту, истрајни и ако сте заиста то резултати не заостају - објаснио је Шелић.

Музику и писање осјећа својим “тереном” јер га и једно и друго, на свој начин испуњава.

- У прози то сам само ја, а у музици то је читав бенд. Писање је усамљенички посао, а музика тимски рад. То је добро за мене јер се стално мења и надам се да ће то дуго трајати и да се нећу требати определити само за једно - истакао је Шелић.

Испричао је да је као мали био досадно дијете и да су га прије поласка у школу научи читати како не би малтретирао друге да му читају. Тако је из љубави према причама пожелио да се замијене улоге и да постане и онај који приповиједа, а не само онај који упија приче.

- Тај разлог је и за прозу и за поезију. Артикулисање самог себе, потреба да се исприча прича кроз различите форме. У свему овоме има порука и то да то не буде утувљивање у главу другим људима већ да то буде отварање питања. Ту ви делите своје дилеме, закључке о свету, али их не нудите другима по чему би они нужно морали да живе. То су ваши лични знакови поред пута - додао је Шелић.

Љубав према фантастици

 

Шелић је испричао како увијек поставља исто питање, везано за то како се осјећају јунаци, шта их мори, који су њихови мотиви да се понашају баш тако, додајући да као велики љубитељ фантастике, увијек користи елементе фантастичног као неку врсту зачина.

- Аутори увек имају неколико тема или мотива који их опседају, али тенденција је да тога буде што више. А онда долазимо до питања колико ту има тебе. Ја мислим да људи увек и неизбежно пишу о себи, само је питање на који начин. Ту има једна реченица мог драгог професора Мике Пантића, који каже: Моје најаутобиографскије приче су оне које уопште нису о мени. Као клинца су ме одушевљавали глумци и глумице. У њиховом игрању различитих ликова увек сам увиђао огромну моћ саосећања, а онда схватиш да су писци нешто суманутији од глумаца, јер они се позајмљују свим својим ликовима у исто време, до крајњих граница, и то је негде оно што је мене суштински привукло.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана