Кочић увијек слободан и бескомпромисан
Бијељина - Петар Кочић, велики српски писац, пјесник и народни трибун, премино је на данашњи дан 1916. године у Београду у душевној болници, на мјесту које је називао "слободом", пошто тамо није морао да гледа окупаторску аустроугарску војску.
Кочић, писац и пјесник, умро је млад у доби од 39 година, али је написао нека од капиталних дјела српске књижевности.
Петар Кочић није подносио окупацију и социјалну неправду и отворено се залагао за српске националне интересе.
Сљедбеници и пријатељи истицали су да је он заговорник друштвене правде и писац народног поноса, а противници су га називали - опасним.
Кочић је увијек говорио оно што мисли, без обзира на цијену.
Рођен је у селу Стричићи, код Бањалуке, а основну школу похађао је у манастиру Гомионица, у коме се његов отац закалуђерио и живио као игуман.
Гимназију је уписао у Сарајеву, али су га власти истјерале због "србовања", па је прешао у Београд.
Филозофију је студирао у Бечу, у Сарајеву је радио као чиновник, али су га опет протјерали, јер је учествовао у радничком штрајку.
Покренуо је лист "Отаџбина" и створио политичку групу која је заговарала борбу против Аустроугарске и феудалног ропства.
Више пута је хапшен и судски гоњен, а окупаторске власти су гледале на њега као на "подстрекача српског национализма" и бунџију.
Кочић, истовремено, пише своја најпознатија дјела, међу којима се посебно истиче сатира "Јазавац пред судом".
Писац никога није остављао равнодушним - био је вољен или оспораван. Велики пјесник Јован Дучић говорио је да би Кочић, да није толико искључив, био најбољи српски писац.
Уочи почетка Првог свјетског рата, на Кочићу су примијећени знаци нервног растројства. Смјештен је у прву болницу на Балкану у којој су били психијатријски болесници.
Свједоци су тврдили да је Петар Кочић, упркос томе, тврдио да је та установа "једино слободно мјесто на Балкану, јер не мора да гледа аустроугарску војску како парадира његовом домовином".
Осим "Јазавца пред судом", значајнија Кочићева дјела су "Пјесме", збирке приповједака "Са планине и испод планине" те "Јауци са Змијања".
Значајна је још једна његова сатира - "Суданија".
Петар Кочић је, сем писања, заувијек остао повезан са српским крајишким кметом, према коме је исказивао и љубав и разумијевање.
Био је борац не само против окупатора, већ и против економског ропства.
Петар Кочић је велико име српске књижевности и никада није заборављен у српској јавности са ове и друге стране Дрине.
Данас се у Републици Српској додјељује годишња награда "Кочићево перо" и "Кочићева књига", а сваког августа одржава се културна манифестација "Кочићев збор".
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
