Александар Гаталица за “Глас Српске” о новом роману: Пут кроз древна сјећања свијета

Миланка Митрић
Александар Гаталица за “Глас Српске” о новом роману: Пут кроз древна сјећања свијета

Путешествије у измишљеној стварности, мијешање личних сјећања са сјећањима свих људи који су икад постојали у граду Ур и која одводе јунака кроз трагање, надање, смрт и љубав основа су новог романа Александра Гаталице “Последњи аргонаут”. Разговарали смо с аутором о његовом новом роману, стварању и путовању кроз сјећање и заборављање.

ГЛАС: Шта је за Вас “Последњи аргонаут” и шта може да постане за читаоца?

ГАТАЛИЦА: “Последњи аргонаут” за мене је синоним за једно од два путовања. Постоје само два типа путовања: једно је Одисејев пут којим се враћа кући и никаква лепота или опасност острва на која наилази не може га изненадити, јер он је “у Троји видео све”. Друга врста путовања је Јасоново и његових аргонаута: нисте видели ништа, не знате шта вас очекује, али путујете јер мислите да вас на крају пута чека златно руно. Мој јунак је од ове друге врсте путника: отискује се на ментална путовања на којима га чека и смиље и пелен, и живот и смрт, и пријатељство и страшне подвале.

ГЛАС: Шта би било златно руно у овом дјелу?

ГАТАЛИЦА: Златно руно је оно чему се надамо, садржај наших очекивања и трагање за смислом нашег живота. Живимо у времену у којем смо избрисали сваку трансцендентност, или једноставније, ни у шта не верујемо. Верујемо само у новац у нашем џепу и снагу у нашим мишићима, а то је тако мизерно и толико недовољно. Многи људи тако проживе читаве животе и открију да нису спремни за крунску ствар, а то је смрт. Мој јунак се нада, а типично за роман који све изврће наглавце, праву љубав чува у својим сећањима и достиже је тек након смрти, јер праве смрти са стварним надама и идеалима, заправо и нема. Срећан сам, стога, што сам након дванаест књига написао једну са изразитим срећним завршетком.

ГЛАС: Колико је било тешко (или лако) уткати до детаља сам приказ стања лика романа, са те клиничке стране?

ГАТАЛИЦА: Клиничка страна овде је била од помоћи. Интрига је кренула од поретка у нашем уму. У нашем мозгу - тако каже лекар главном јунаку романа “Последњи аргонаут” - постоји деведесет одсто ћелија које се зову беле или глијалне и за које се до пре само мало више од пола века мислило да не раде ништа. Неурони, којих има десет одсто, контролишу наиме све: од вегетативних до интелектуалних процеса. Шта раде глијалне ћелије којих има чак деведесет одсто? Најновија открића говоре да оне међусобно комуницирају - и то калцијумским таласима. То што једна другој саопштавају још не зна наука, али на овом месту почиње невероватна авантура јунака романа “Последњи аргонаут”.

ГЛАС: До којих граница је могуће досегнути у стварност идеалног свијета романа?

ГАТАЛИЦА: Роман, срећом, није историографија, роман није клиничка пракса, у роману је све могуће. Након смрти јунак спознаје да су сва његова потпуна сећања на једном митском месту помешана са свим потпуним сећањима свих људи који су од древног града Ур до данас живели - њих, претпоставља се, сто седам и по милијарди или у бројевима 107.428.659.237. Замислите да је то могуће, замислите снагу сећања свих људи, она би била налик божанској снази, а то јесте интрига вредна романа.

ГЛАС: Стварамо ли данас бескрајан простор приватних сјећања у дигиталној стварности?

ГАТАЛИЦА: Признајем да ова идеја о сто седам и по милијарди приватних сећања јесте својеврстан изазов “Гуглу”, који можда има и више података, али она нису емотивно обојена. У роману “Последњи аргонаут” направио сам емотивни људски “Гугл” који је надмоћнији од ове мреже самим тим што га сачињавају људи, а не странице са хладним и често погрешним подацима. Човек је заправо једини оригинал, све остало су његове машинске копије. Човек је зато у својим личним утисцима безгрешан, јер су тачно његова, а “Гугл” може погрешити практично на свакој страници. Да имамо такву мрежу, свет би другачије изгледао. Данас ово није могуће у реалности, јер ствар иде супротним путем. Ново школство напустило је енциклопедијско знање, а приближило се неком практично механичарском знању. Још кад сам ја студирао говорили су нам да је о светској књижевности написано толико море литературе да је важније знати где се нешто налази, него знати то цитирати. То је велика грешка и штета. Мислим да до краја овог века нико неће знати ниједан податак, већ ће само знати да га пронађе на интернету.

ГЛАС: Колико је фантастика, па и дјела с елементима фантастике, цијењена код нас и како то можемо да промијенимо?

ГАТАЛИЦА: Фантастика је само именилац за причу. Не заваравајмо се: наши читаоци су искусни колико и ми. Знају све о токовима савремене књижевности, јер више читају од писаца (који махом читају само оно што им је потребно за њихове књиге). Читаоци се не могу заварати великом досадном причом, јер ништа није зачето из духа досаде. Читаоци се не могу заварати малом и брзом причом, јер ништа велико није настало из духа оскудности. Читаоци траже занимљиву и раскошну причу која ће их натерати на размишљање, а ја рачунам на такве читаоце. Такви читаоци налазе се у Бањалуци, али једнако у Власеници, Братунцу и Зворнику. Они су помало усамљени у својим срединама и књига им дође као прозор у свет, па и више од тога: као сабрат и саговорник. Поново сам нестрпљив да се сусретнем са оним својим читаоцима који су волели “Велики рат”, иако обично кажем, “Велики рат” је историјски роман, а “Последњи аргонаут” идеалистички роман. Заједничко им је само једно “и” на почетку.

Утицаји

ГЛАС: Шта бисте издвојили као своје највеће утицаје?

ГАТАЛИЦА: Пре свега ту је античка књижевност. Ту су сјајни писци попут Поа, Мана, Пекића и Киша. Много бих могао писати о свему што су ме научили, али овог пута само о једној, наоко неважној ситници коју сам од ових класика усвојио. У књижевности, наиме, не смете да губите време. Радња мора бити толико згуснута да се стално нешто дешава. Ако бисмо говорили о најуочљивијој разлици између живота и литературе која тај живот пресликава, онда је то та. У животу често губимо време: ленчаримо, не радимо ништа, волимо да буде мирно и да нема никаквих догађаја. У књижевности све ово мора да се избаци, баш као у “Господару Едипу од Софокла”, драми коју сам превео на српски језик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана