Хрватска “олуја” (2) - Бебетково хвалисање

Глас Српске
Хрватска “олуја” (2) - Бебетково хвалисање

За заповједника Стожера Хрватске војске генерала Јанка Бобетка Дивосело је било “кост у грлу” и због тога што је из тог села било седам генерала ЈНA, у бившој Југославији једно од политичких средишта, које је “одређивало и тонирало комплетну политику према Лиџи”. То подручје, познато и као “Медачки џеп”, гдје се налазио и Свети Рок, било је мета ХВ, иако у зони UNPROFOR-а

Наставак војних операција Хрватске војске уследио је већ у септембру 1993. године. Догодило се то на простору Дивосела. Дивосело је, по речима генерала Бобетка, било значајно јер је, поред осталог, “из тог села било седам генерала (у прошлом рату). У бившој Југославији било је једно од политичких средишта, које је одређивало и тонирало комплетну политику према хрватском живљу и према Лици као цјелини”, каже Бобетко у војној књизи “Све моје битке”. Основну ударну снагу за напад чинила је 9. гардијска бригада, а помоћне су биле снаге МУП-а које су имале задатак да вежу српске снаге и да им не дозволе продор из окружења док је главна снага генерала Норца уништавала окружени српски батаљон у Медачком џепу. Бобетко наводи да је операција била завршена за четири сата тако што је “комплетна њихова бојна била разбијена, нешто се извукло, нешто се предало, старци, жене и дјеца су пуштени”. Бобетко придаје велики значај тој операцији јер, како каже: “Битка за Велебит је добивена, то је било стратешко питање. Понављам, тко има Велебит, има и пола Хрватске. Тко нема Велебит - Хрватска је ту пресјечена”. То се показало и касније јер су на том простору груписане и припремане снаге за завршну операцију “Олуја”. Оштар разговор два генерала И том приликом су и снаге UNPROFOR-а биле изложене ватри, због чега је Бобетко био позван код генерала Цата и оштро критиковано чему Бобетко овако каже: “Генерал Цат ме је око пола ноћи звао и замолио да се са мном нађе у заповједништву Стожера. Био је врло груб, да не кажем дрзак, својим упадима, пријетњама, испадима и оцјенама наше војске. Ја сам онда, ради истине, упозорио и рекао му слиједеће: Господине генерале, рашчистићемо најприје, јесте ли Ви у колонији или у слободној, сувереној и међународно признатој земљи. Друго, је ли Вас та земља позвала да држите лекције или да извршавате свој задатак. Према томе, ако не створимо увјете за разговоре, овако са мном не можете даље разговарати. Ви сте тачно знали да је четничко топништво код Светог Рока иза положаја UNPROFOR-а, перманентно тукло наше положаје. Ми нисмо били у стању узвратити ту ватру, јер бисмо тукли Ваше положаје... Били сте, дакле, упозорени, међутим, Ви нисте подузели ништа. Сада желите приказати ову операцију као флагрантно кршење неких одредби међународног права”. (Бобетко не спомиње жртве француског батаљона: два погинула и четири рањена војника у претходним нападима ХВ на Масленицу). Ипак, Бобетко на истом месту коментарише ту операцију на следећи начин: “За мене је операција 'Медачки џеп' једна од бриљантних операција, јер је извршена у року четири сата, једна бојна агресора је до ногу потучена, основни циљеви су извршени, наши губици били су минимални”. Наредним мерама Савет безбедности Уједињених нација само је олакшавао спровођење циљева Хрватске да протера Србе из Крајине. Тако је Резолуцијом 908 од 31. марта 1994. Савет безбедности проширио мандат Уједињених нација тиме што је овластио државе чланице да могу деловати индивидуално или колективно, преко регионалних организација, и предузимати све неопходне мере у сарадњи са UN и UNPROFOR-ом “да прошире ваздушну подршку територији Републике Хрватске ради одбране персонала UNPROFOR-а у остваривању његових мандата”. Како је и та резолуција протумачена у Хрватској, види се по томе што је у јесен 1994. настављена серија напада на положаје војске Републике Српске Крајине. Резолуцијом 981 од 31. марта 1995. године, Савет безбедности мења мандат снага УН дајући им назив “операција за обнову поверења” (UNKRO) и укида категорију “заштићених зона”. Резолуцијом је поновљено овлашћење држава чланица да могу предузети “све потребне мере” проширити тесну ваздушну подршку Републици Хрватској у заштити UNKRO. Хрватско вођство је то добро разумело: одобрена је ваздушна помоћ за њена предстојећа дејства. Тако је та резолуција, у ствари, дала “зелено светло” мајским и августовским офанзивама Хрватске војске на Републику Српску Крајину. Чишћење Срба у фазама Већ 25. априла 1995. начелник Главног стожера Хрватске војске генерал Јанко Бобетко реферише председнику Републике Хрватске о борбеној готовости Хрватске војске за завршне операције. Из самог његовог излагања и предлагања може се закључити да је завршна операција изласка Хрватске војске на границе војске Хрватске првобитно планирана и предвиђена као интегрална, истовремено стратегијска операција која би обухватила и Книнску Крајину, западну Славонију и славонско-барањску зону. Шта је утицало на промену стратегије, јавности још није познато. Углавном се види да је та стратегијска операција раздељена на три фазе. Прва фаза је “чишћење” западне Славоније, реализована у мају 1995. под називом “Бљесак”; друга фаза је протеривање Срба из Книнске Крајине, са Баније и Кордуна, па чак и западне Босне, реализовано у августу и септембру 1995. под називом “Олуја”, трећа фаза је изгон Срба из Барање, источне Славоније и западног Срема, одгођена је и реализована касније “невојним” методама поступно и систематски у разводњеном облику “тихог егзодуса”. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана