Чишћење Срба (11)

Глас Српске 04.05.2007 00:00

Док је испитивао заробљенике, цивил истражитељ је на столу држао слике Aнте Павелића - узора усташтва ускрслог у поновљеном рату против Срба

Понижавали и тукли официре Треба их сада све на Драви побити и нека плове до Београда - рекао је један полицајац гласно да чују сви које су постројавали поред ЊЦ-а вараждинске спортске дворане - свједочио је М.М. У Бјеловару су највише тукли заробљене Србе који су имали чинове. Попуњавали смо неке формуларе у које смо морали уписати да је Хрватска лијепа, да је то моја домовина и да ја волим Хрватску, каже свједок Р.М. Заробљеник М.М. из Бјелановца у пакрачкој општини, који је са око седамсто заробљеника из села овог дијела западне Славоније допремљен у Вараждин на испитивање петог маја 1995, наставља своје казивање Фонду за хуманитарно право забиљежено у избјеглиштву јуна или јула исте године у источној Славонији. Саслушавање уз уобичајено малтретирање и батинање, односило се на вријеме из 1991. године, када је оболио: Рекао сам им да сам се 15.9.1991. године прехладио и разболео, тако да сам све време био у санитету у Бјелановцу и да нисам учествовао у нападу на Пакрац и Липик. Испитивали су ме око времена, а онда су ме вратили у (спортску) дворану, гдје су били остали заробљеници. Долазила је ХТВ и снимала нас. Тада нас је обишао и Међународни црвени крст. Ја сам регистрован под бројем 322061. Треба их све побити Седмог маја око 6 часова дошао је у салу њихов заповедник и прозвао око 100 људи, које су одвели у непознатом правцу. Враћени су за ручак. Изгледали су страшно. Били су премлаћени, извучене кошуље из панталона, трава на леђима. Касније сам сазнао да су их водили негдје на Драву, на неку ливаду и тамо тукли, прислањали пиштоље и на друге начине малтретирали. Истог дана око 17 часова, заповедник је поново дошао и овог пута прозвао око 110 људи. Наредио им је да формирају ред код ЊЦ-а. Прозван сам и ја. Један је полицајац добацио: Треба их сада све на Драви побити и нека плове до Београда. Живео сам у страху да ће да нас изведу напоље и ликвидирају. Други полицајци су добацивали да нас воде на размену. Међутим, онда су нам рекли да нас пуштају кући. Дозволили су ми да идем да тражим свој сат, али га нисам нашао. Потрпали су нас у два аутобуса и око 21 час су нас повезли према Загреб. У Пакрац смо стигли око 23 часа, а затим су нас одвезли н до насеља Гавриница и истерали из аутобуса. Пустили су нас да идемо свако својој кући. Била је поноћ, мрак, ништа се није видело. Нисам смео сам да идем у Шеовицу него сам преспавао у Јапаги код пријатеља. Сутрадан сам се са породицом уписао за одлазак у конвоју... Р.М. из Шеовице, припадник 51. бригаде, предао се хрватским снагама 4 маја 1995. године у Шеовици. Са осталим мушкарцима одведен је у Бјеловар Р.М. свједочи: Кад је дошло наређење да се преда оружје сакупили смо се код складишта у Шеовици. Наша бригада је требало да врати 500 пушака. Нас из бригаде било је око 800. То су људи из Крагује, Сметлице, Кричке, из Рутаља, Бенковца. До подне смо предали оружје. Споразум је био такав да се преда оружје и да неће бити заробљавања. Око 17 часова Хрвати су све блокирали, заробили нас и отерали пешице за Пакрац. Тамо су нас утоварили у аутобусе. Знам да је за Бјеловар пошло 22 аутобуса и да су од тога девет отишли у Вараждин. Међународни црвени крст нас је пратио са троја или четвора кола. Ја сам остао у Бјеловару. Сместили су нас у спортску дворану. Тај логор су држали војна и цивилна полиција. Било је преко хиљаду људи. Било их је и до 75 година старости. Покушали су све мушкарце које су нашли. Тамо сам био четири дана и био сам четрдесет први на испитивању. Зато сам тако кратко остао. Првог дана су у купатилу претучена двојица Срба. Не знам им имена. Неко од Хрвата је то пријавио Међународном црвеном крсту и од тада су посматрачи стално били у Бјеловару. Мене су евидентирали другог дана под бројем 511182. Тог дана, када су били делегати из Црвеног крста, хрватска полиција нам је делила сокове. У Бјеловару су тукли само неке. Људи су били разврстани по чиновима и најгоре су прошли официри. Тукли су пре испитивања. Стево Харамбашић је добио највише батина. Стално су га водили на испитивање. A у дворани, пред нама су га понижавали, пљували и називали -ђенерале. Такође су сви командири били тучени. То се видело по њима када су се враћали са испитивања; били су црни и тешко су ходали. Нисмо смели да разговарамо, али било је видљиво ко је на испитивању тучен. Сликани као криминалци Испитивали су нас у Окружном затвору. Прво би дошли у дворану, издвојили неколико, потрпали у комби и одвели. Мене су испитали после два дана. Када смо дошли у окружни затвор прво су нас сликали са свих страна, као криминалце. Док сам чекао у ходнику на сликање почели су да туку. Тукао ме је ко год је прошао, рукама, ногама. После сликања, ти који су нас фотографисали узимали су податке. Попуњавали смо неке формуларе и на једном месту морао сам да напишем да је Хрватска лијепа, да је то моја домовина и да ја волим Хрватску. Тако су ми рекли да напишем и написао сам. На крају су нам узели отисак прста. После су ме одвели у ћелију да чекам. Онда су ме одвели у собу на спрат на испитивање. Испитивао ме неки у цивилу. Висок, стар око 40 година, смеђ, мало јаче грађе. На столу у канцеларији, испод стакла је имао слике Aнте Павелића. Тог дана је испитивано нас седам и сви смо били у различитим собама. Сећам се да су самном били Вукадиновић Раде из Липика, командир батаљона, који је тучен, Ђурић Мирко из Пакраца, оптужен да је ратни злочинац, највише је тучен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.