Коријени геноцида (6)

Глас Српске 19.07.2007 00:00

Како се Хрватска суочава са својом прошлошћу - говори негирање геноцида и настојање да се умањи број српских жртава у Јасеновцу

"У Европи су, као што је познато, у 20. веку извршена четири велика геноцида (ако се сложимо са убрајањем Турске у Европу): - Великотурски геноцид над Јерменима у време Првог светског рата (Јерменоцид) - Великонемачки геноцид над Јеврејима (Шоа, холокауст) - Великохрватски геноцид над Србима (србоцид) и Јеврејима - Геноцид над Синти и Ромима од стране нациста и свих њихових саучесника, закључно са великохрватским усташама. После другог светског рата је у Немачкој настало једно стање шока, једног тешког морално-етичког мамурлука и то у једној нацији која је свету дала Лајбница и Канта, Моцарта и Бетовена, Шилера и Шопенхауера, Гетеа и браћу Грим... Обелодањене су, наиме, све појединости о холокаусту и Немци су дефинитивно схватили да је њихова "земља песника и мислилаца", за време нацистичке владавине, постала једна "земља судија и џелата". Од тог тренутка је почело отворено суочавање са историјом, и стварање предуслова да се страхоте више никада не понове. То је постао један примарни задатак читавих генерација историчара и философа, социолога и виктимолога, политичара и уметника, просветара и медија - све до данашњег дана. "Вечито јучерашњим" изузецима, пропагаторима нацистичке апологетике, који поричу нацистички геноцид, не прети само кривично гоњење и затвор услед ширења "лажи о Aушвицу", већ морају рачунати и са тим, да су се неповратно дисквалификовали за било какву иоле озбиљнију дискусију - и то не само на ову тему. Суочавање са прошлошћу Како се Хрватска суочава са својом историјском прошлошћу? Већ у јуну 1942. године издаје усташка влада једну "Сиву књигу" ("Недјела и разарања бунтовника у Независној Држави Хрватској, у првим мјесецима постојања хрватске националне државе"). Циљ ове пропагандне брошуре је јасан: "Павелићева влада се касније трудила да пробуди привид, да су српске милиције (четници) и њихове вође били главни проузроковачи националног осветничког и искорјењујућег рата (...) Насупрот томе, мора се примијетити, да се у интерним њемачким извјештајима, од раног љета 1941. године, прије свега поступци усташа чине одговорним за заоштравање међунационалног сукоба..." Пропагандне лажи, као што је усташка "Сива књига", наравно, нити су усташки проналазак, нити су прво или једино, за шта се усташе могу и морају позвати на одговорност. Нешто проблематичније је, када један хрватски доктор теологије Иво Омрчанин, десет година по завршетку Другог свјетског рата, тврди да су у суштини Срби 1941-1945. извршили један геноцид над Хрватима. Чињеница је, нажалост, да и експоненти званичне хрватске послератне историографије - са чак растућом тенденцијом - упорно заступају ову балканску верзију "лажи о Aушвицу". Угледни хрватски научник, др Иван Супек, нпр. примењивао је најпознатију методу негирања једног геноцида и покушавао да, пре свега, умањи број жртава. Он је тврдио, да је у концентрационом логору смрти Јасеновац умрло око 50.000 људи (највише, свакако, хрватских левичара, а потом и Срба, Јевреја, Синти и Рома) Најпознатији апологет нацистичког холокауста у западној Европи, што је наравно врло интересантно, је један Енглез, Давид Ирњинг. И он се слично изражава у односу на Aушвиц:"Масовно убиство у Aушвицу, тврди Ирвинг, који зналачки избегава у Немачкој кажњив израз "лаж о Aушвицу", је "само једна легенда". Гасне коморе, које су данас изложене у некадашњим концентрационим логорима су "само макете." Најпознатији заступник хрватске варијанте "лажи о Aушвицу" је, истовремено, био један од главних протагониста насилног распада друге Југославије на крају ЏЏ века и један од главних (локалних - јер први очеви историје се ретко налазе на Балкану), твораца ове друге независне Хрватске, др Фрањо Туђман. Он каже: "Повијесна истина је, да је у свим затворима и логорима у Хрватској, за вријеме посљедњег рата, умрло укупно 59.635 људи и то не само Срба, већ и један велики број Хрвата, демократа и антифашиста, Јевреја и Цигана...", Један други пут, он изјављује: "У Јасеновцу је умрло између 30.000 и 40.000 људи (...) Губици хрватског и српског народа су прилично исти (...) Мит о Јасеновцу се развио у једно нечувено лудило..." Као што непорециви историјски извори и научне студије, очевици и квалификовани сведоци (у првој линији Немци, Италијани и саме хрватске усташе) потврђују да је у "НДХ" побијено најмање 750.000 Срба, а хрватски званични извори говоре о 100.000 до 200.000 хрватских жртава у Другом светском рату - за Туђмана су то "прилично исти" бројеви, а да не говоримо о енормној разлици између невиних и беспомоћних жртава једног геноцида и (сигурно, делимично исто тако невиних) жртава рата. Делимично и стога, јер овим хрватским жртвама припадају и десетине хиљада хрватских усташа и домобрана, који су по завршетку рата, од стране Енглеза у аустријском Блајбургу, предати Титовим партизанима и највећим делом на лицу места стрељани. Иста судбина је иначе снашла и око 10.000 српских четника и Љотићевих добровољаца, као и око 8.000 припадника словеначких антикомунистичких формација. Минимизирање броја српских жртава геноцида заснивају сви хрватски апологети "НДХ" само и искључиво на покушају установљавања броја становника у Југославији 1964-1966. године, које је започето, прекинуто и проглашено неважећим, јер је установљено да су у употреби била три различита и противуречна начина сакупљања података. То би, међутим, и да је тај попис био коректно завршен, могла да буде само једна од индиција, која би сигурно била од користи при утврђивању броја жртава, али - чак и при једној евентуалној корекцији тог броја и без обзира да ли у смислу смањења или повећања - то апсолутно ништа не би изменило, нити у односу на вредност и веродостојност постојећих историјских извора, нити у односу на недвосмислену дефиницију злочина геноцида. Та дефиниција не подлеже ни херменеутичким тумачењима философије, али ни покушајима једне више-мање софистичке виртуализације стварности. Туђман није оскудевао ни са другим политичким ставовима, који су познати: Босна је једна вештачка творевина, створена давнашњом азијском инвазијом, али се свакако зна где је граница између западног и источног Римског царства, као и где протиче крајња граница хришћанства у Европи (Срби се, дакле, поново налазе изван граница хришћанства) (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.