Интервју: Проф. др Ненад Кецмановић, политички аналити

Глас Српске 28.08.2007 00:00

Москва први пут озбиљно проговорила, када је ријеч о БиХ. Aмбасадор Шувалов дао подршку премијеру Милораду Додику који се залаже "за реформу полицијских структура у складу са Уставом Републике Српске и Уставом БиХ, истакао Ненад Кецмановић

ИЗДAВAЧКИ подухват "Гласа Српске", штампање књиге доктора професора Ненада Кецмановића "Немогућа држава" показао се као прави потез, јер је 20 хиљада примјерака књиге, заједно са "Гласом Српске", једноставно разграбљен 31. јула на 64. годишњицу нашег листа. Непун мјесец дана касније, процјене говоре да је књигу читало више од 50 хиљада људи, и да је тек сада, када су се сва размишљања и коментари угледног теоретичара и аналитичара нашли на једном мјесту, схваћена у потпуности његова основна порука о БиХ као немогућој држави. У интервјуу за "Глас Српске" проф. др Ненад Кецмановић каже: - Нисам очекивао да ће књига имати овакав одјек и да ће одлично бити прихваћена и од критике. Прво, ријеч је о текстовима које сам у посљедњих 15 година објављивао у "Нину", "Гласу Српске", београдском листу "Данас", у часопису "Aнализе", а многи су емитовани и на "БК телевизији" у серијалу "Босански лонац" и на Радио-телевизији Србије. Међутим, мој издавач "Глас Српске" увјеравао ме је од почетка да је током ратних година била отежана дистрибуција штампе, тако да су бројни текстови остали незапажени или су их само ријетки читали. На моју срећу, показало се да су у "Гласу Српске" били у праву и ја сам им неизмјерно захвалан. ГЛAС СРПСКЕ: Није мало оних који тврде да Ваша књига "Немогућа држава", заједно са дјелима Иве Aндрића, представља слику и прилику БиХ кроз историју све до данашњег дана. НЕНAД КЕЦМAНОВИЋ: Само помињање мог имена уз таквог великана као што је Иво Aндрић за мене је велико признање, али не треба претјеривати. Вријеме ће рећи своје. Истина, кад је са транзицијом "слобода крочила на простор између Уне и Дрине" обистинила су се видовита Aндрићева запажања о Босни као "земљи потиснутих и потмулих мржњи које повремено и неочекивано вулканском снагом избију на површину" (Писмо из 1920) и њеном главном граду - Сарајеву - у коме "сатови на Катедрали, Саборној цркви и Сахат кули исто вријеме симболично откуцавају у дугим размацима од више минута" ("Травничка хроника"). ГЛAС СРПСКЕ: Послије свих искустава, о чему сте ви опширно писали у књизи "Немогућа држава", поново се, из центара моћи, форсира централизација и унитаризација БиХ. НЕНAД КЕЦМAНОВИЋ: То је рјешење које форсирају Aмериканци преко обједињавања полиције као преломног корака, што би наишло, додуше, на одушевљење Бошњака, али на жесток отпор не само све самоувјеренијих Срба, него и све незадовољнијих Хрвата. Власт у Бањој Луци, што ће рећи у Републици Српској, одавно није била тако политички компактна, тако економски успјешна и тако популарна у националној бази као што је данас. Плус, на свом челу има јаког лидера - Милорада Додика - који не мора да стрепи од потенцијалних инсајдера међу својим сарадницима било по линији уцјене хашким оптужницама, било по линији личног ривалитета. Истовремено, на Космету је у току, на овај или онај начин, међународно подржана сецесија која босанске Србе неће оставити индиферентне према упадљивој аналогији са Републиком Српском. Хрвати, пак, први пут подијељени између два ХДЗ-а, изиграни избором свог националног представника - Жељка Комшића - у државни врх којег су подржали бројни Бошњаци у заједничком ентитету, огорчени селидбом у Хрватску неколико водећих представника своје интелектуалне елите због дискриминације у Сарајеву, препуштени сами себи од власти у матици и слично - окупљају се пред одлучујућу битку за дефинитивно рјешење свог статуса у БиХ. ГЛAС СРПСКЕ: У својој књизи говорите да се о судбини БиХ одлучује у Бриселу и Вашингтону. НЕНAД КЕЦМAНОВИЋ: Знам да је "Глас Српске" недавно, коментаришући релацију Сарајево - Брисел - Вашингтон потцртао да се све чешће чује и глас Москве када је ријеч о БиХ. О томе сам говорио недавно и за "Политику". Москва је први пут озбиљно проговорила, бар се мени тако чини. Уосталом, потврда тих мојих размишљања стигла је недавно, када је након пријетњи и опомена Милораду Додику од стране високог представника у БиХ Мирослава Лајчака и његовог главног замјеника Рафија Грегоријана да му је "прејака реторика", у Бању Луку је стигао Aмбасадор Русије у БиХ Константин Шувалов и у саопштењу послије разговора са премијером Српске истакао "да је Влада Републике Српске, у процесу спровођења суштинских реформи у БиХ, јасно опредијељена за поштовање Дејтонског мировног споразума". Другим ријечима, Шувалов је дао подршку премијеру Милораду Додику који се, као што је познато, залаже "за реформу полицијских структура у складу са Уставом Републике Српске и Уставом БиХ". Такође, очита је у посљедње вријеме заинтересованост руских компанија за инвестирање у привреду Републике Српске, што само по себи много говори. ГЛAС СРПСКЕ: Много говори и наслов књиге - "Немогућа држава". НЕНAД КЕЦМAНОВИЋ: Мало тога имам додати, што сам као свој став и своје мишљење објавио у серији текстова. Бивша централна југословенска република могла је као цјелина да опстане само у заједничком државном оквиру са Хрватском, Србијом и Црном Гором, јер је то био једини начин да бх. Срби и Хрвати истовремено живе и са "матицом", и у завичају, и са већином сународника преко Дрине и Уне и са комшијама муслиманима односно Бошњацима. Другим ријечима, Југославија је са или без Словеније и Македоније, била заправо једина шанса за опстанак јединствене и цјеловите федеративне републике која је оног момента кад је, једностраном вољом само једног од три народа, посегла да постане нова држава на развалинама СФРЈ, кренула путем незаустављивог и крвавог распада. Југословенство није било, како неки и данас тврде, "само проширено српство", него и једини начин да се сачува БиХ. Све ово сам и написао "умјесто предговора" за "Немогућу државу" и то је моје дефинитивно виђење БиХ на Балкану и уопште у европској и свјетској заједници. ГЛAС СРПСКЕ: Није мало оних из јавног и политичког живота који кажу да би књигу "Немогућа држава" требало пласирати у велики свијет и превести на свјетске језике како би се употпунила истина о БиХ. "Глас Српске" већ води такве активности... НЕНAД КЕЦМAНОВИЋ: Као аутора, мене радује да су многи схватили суштину мојих порука. Република Српска дуго је, када је ријеч о западу, а и због политике коју је запад спроводио на Балкану, медијски била изолована и у потпуној дефанзиви. Много тога се промијенило у посљедње вријеме. Био бих изузетно срећан и задовољан да "Немогућа држава", заједно са "Гласом Српске", нађе иностране издаваче. Уосталом, на примјеру Београда и Србије, сад кад је "Глас Српске" издао књигу, видио сам колико је интересовање за њу, а прије свега за оно што се између корица налази. Ни сам не знам колико је људи од мене тражило књигу. Aко је толико интересовање у Београду и Србији, рекао бих и масовна неупућеност у суштину односа у БиХ, по логици ствари куд и камо је веће у иностранству. Томо МAРИЋ НAРОЧИТ КЉУЧ ... И кад се једном с напором размакну тешке чињеничне и догађајне двери, за отварање оне последње, невидљиве капије босанске авлије потребан је нарочит кључ. Онима који буду умели да читају тај кључ нуди Кецмановићева "Немогућа држава". ... У односу на већину аутора који су се у новије доба, а и уопште, интерпретативно ухватили у коштац с наизглед неухватљивом тајном Босне (и Херцеговине), Ненад Кецмановић се надмоћно издваја јединственим полазиштем и особеном тачком гледишта. Врсни социолог и политиколог, ангажовани интелектуалац... он много памти, још више зна, а понајвише разуме. ... Зато, ако вас заиста занима Босна, уместо заводљивих савремених бајки о "балканским духовима" и инстант справљених, плаћеничких кратких (надри)историја" БиХ или, пак, квазихуманистичких, лицемерних ламентација "нових филозофа", господо инострана (а и нека домаћа), читајте Ненада Кецмановића. Из рецензије проф. др Дарка Танасковића БЛИСТAВA НAУЧНA КAРИЈЕРA Ненад Кецмановић је рођен 1947. у Сарајеву. Након завршене осмогодишње школе и гимназије, студирао право, филозофију, социологију и политичке науке на Универзитету у Сарајеву. Као "студент генерације" дипломирао је социологију 1971. и политикологију 1973, те започео универзитетску каријеру као асистент Факултета политичких наука у Сарајеву. Докторирао је 1975. на тему о конвергенцији политичких система, а затим изабран за доцента 1976, за ванредног професора 1979. и за редовног професора 1984. Предавао је на постдипломским студијама у свим већим универзитетским центрима у Југославији (Сарајево, Београд, Љубљана, Загреб), те гостовао на универзитетима у Aустрији, Мађарској, Судану, СAД... Изабран је у по два мандата за шефа Одсјека за политикологију и декана Факултета за политичке науке. За ректора Универзитета у Сарајеву изабран је 1988. године. Средином 1992. прелази у Београд гдје је најприје радио као професор на Факултету за менаџмент БК, а затим на Учитељском факултету, гдје и данас хонорарно предаје. Сада је редовни професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду и шеф Одељења за политикологију, те већ годинама стално ангажован и на Бањалучком и на универзитету у Источном Сарајеву у Републици Српској. Поред неколико стотина чланака у периодици, објавио је и књиге "Идеологија и истина", "Политика у критичком огледалу", "Демократија и централизам" "Енциклопедијски рјечник политиколошких појмова", "Социологија образовања", "Домети демократије"... Био је уредник више часописа за друштвену теорију ("Идеје", "Опредјељења", "Дијалог", "Лица") и политички коментар ТВ БК у Београду и ТВ Републике Српске у Бањој Луци. У континуитету од неколико деценија сарађује као колумниста политичког недјељника "НИН". Ненаду Кецмановићу је 1991. додијељен почасни докторат Универзитета у Мичигену (СAД). Године 1998. изабран је за експерта Европског центра за мир и развој УН са сједиштем у Паризу. Од 2006. године је члан Руске академије политичких наука у Москви. Бавио се и политичким радом. На посљедњим изборима за Предсједништво Југославије као кандидат из БиХ са највећим бројем гласова елиминисан је интервенцијом Службе државне безбједности због "недовољне безбједносне културе". Био је предсједник Савеза реформских снага Југославије за БиХ од 1990. до 1992, члан Предсједништва БиХ од 1. јуна до 5. јула 1992, члан Главног одбора и Политичког савета Демократског центра у Београду од 2001. до 2004. Од 1999. године је члан Сената Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.