Фиреров штаб (16)

Глас Српске 04.07.2007 00:00

Грађанска опозиција жестоко је критиковала Хитлера свјесна да га не може оборити без оружане силе. Због тога је настојала да придобије некога из редова њемачке армије, како би се извео удар.

Још од краја 1937. године, шеф Aбвера (Немачке војне обавештајне службе) Вилхелм Канарис је, у уском кругу својих пријатеља, изражавао критику на рачун нацистичког режима и његових метода. Порфед њега, и генералитет Вермахта критиковао је Хитлерове планове у то време, сматрајући да они морају довести до катастрофе. Критиковали су и Хитлеров стратегијски дилетантизам, који је у извесним конкретним ситуацијама дао и позитивних остварења, али је у општој линији изродио мноштво кобних негативних резултата у управљању немачком ратном машином. Међутим, само су појединци међу њима били спремни да предузму и конкретне мере, поготово што су те мере, после 1939. године, могле бити искључиво атентат на Хитлера. Грађански опозициони кругови, који су по степену своје одлучности и свог опозиционог става ишли од уздрживог Шахта до одлучнијег Герделера, некадашњег председника лајпцишке општине и комесара Рајха без оружане снаге обарање Хитлера није могућно, све своје комбинације усредсредили су на настојање да неког од највиших руководилаца Вермахта (немачке армије) придобију за извршење удара. Историја ове немачке унутрашње опозиције у ствари је историја бескрајних разговора и планирања разних опозиционо настројених група, историја мноштва речи у затвореним круговима, историја разних настојања да се покрене који од водећих генерала на предузимање акције.То је историја конспиративних састанака, у сталном страху од Гестапоа, и лабавих додира међу људима који су били само утолико једномишљеници што су одбијали Хитлера и његов режим, али који у свему осталом нису имали много заједничких гледишта. То је историја покушаја разних лица и мањих кружока да дођу у везу са представницима Запада, како би себи осигурали подршку или могућност за склапање мира, којим би спречили тоталну катастрофу Немачке коју су јасно видели ан хоризонту. У целом овом нехомогеном мноштву постојао је један човек који је начелно помагао свако опозиционо настојање против Хитлера и нацизма и који је, од свих представника Вермахта, и лично отишао најдаље у консеквентном окупљању опозиционих елемената и настојању да та опозиција пређе са речи на дело. То је био најближи Канарисов сарадник, пуковник, касније генерал, Остер. Он је у свим плановима у годинама уочи рата и у току рата био најодлучнији и најдоследнији. Он је био ослонац у који су се уздали нарочито цивилни опозиционари. Када је почео рат, он је окупио у Aбверу многе опозиционаре, дајући им тиме уточиште и основу за рад. Док су се остали генерали, заједно са бившим начелником генералштаба Беком - у кога је опозиција полагала највише наде, губили у расправама о томе у којој мери о докле могу прелазити преко заклетве положене Хитлеру, какви су легални аспекти евентуалног удара против њега или чак атентата на његов живот, какве могу бити унутрашње и спољнополитичке последице њиховог акта - дотле је Остер чинио све што је било у његовој моћи да подстакне дух опозиције, да га претвори у дух завере. Он је прешао преко скрупула које су имале његове колеге по чину и униформи. За њега је било јасно да се, пошто еј рат отпочео, мора прећи на одлучне и драстичне мере ако се жели постизање крајњег циља: уклањање Хитлера, што је и покушано 20. јула атентатом 1944. године. Један од завереника био је и фелдмаршал Ервин Ромел, који се после неуспелог напада отровао. Остерова соба у седишту Aбверове централе у Берлину постала је средиште оне динамике којом је располагала разнородна опозиција. Ту су стварани планови за придобијање људи, ту се расправљало о могућности ступања у везу са противном страном, са западним владама. Остер није имао приступа у уски круг око Хитлера, али се залагао да придобије људе који су били у положају и ан таквим местима са којих су стварно могли прећи са речи на дело. Мада је био одлично упознат са овим Остеровим радом, Канарис га никада није ометао. Шта више, често је покривао његову делатност, али водећи строго рачуна да се лично и непосредно не умеша у разне активности свога сарадника. Он је, практично, омогућавао и толерисао Остерову активност, али у њој није никада непосредно учествовао. Канарис штити Остера О Канарисовој заштити Остера карактеристична су два случаја. Један се одиграо са холандским војним аташеом. Телефонска прислушна служба ухватила је разговор који је, на основу Остерове информације, водио СAС (британска обавештајна служба) са својом претпостављеном установом у Хагу, о припремању немачког напада на Норвешку. Мада је разговор вођен донекле камуфлирано, ипак је био довољно јасан да Гестапо покрене истрагу. Пошто је Aбвер добијао извештаје прислушне службе, у Канарисовој околини се сазнало за СAС-ов телефонски разговор. Aли, неколико дана доцније, Aбверов официр контраобавештајног одељења донео је Канарису информацију да је неки припадник једног неутралног посланства у друштву дао изјаву из које се могло закључити да је Остер извор упозорења Холандији да ће Хитлер напасти Норвешку. Канарис је свом референту објаснио да је то лажна вест коју је он сам протурио, из нарочито конспиративних разлога. Овим објашњењем спречио је да се индискрецијом неутралног дипломате контраобавештајна служба поближе забави. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.