Лакетићи, једино домаћинство које се вратило на огњишт
Глас Српске
Лакетићи, једино домаћинство које се вратило на огњишт
Храну сами производимо. Купујем само со, шећер, брашно, кафу и уље."Једном је неко донио слаткише из продавнице па су ми дјеца добила алергију, рекла Биљана Лакетић
КУРШУМЛИЈA - Исељавање становништва на територији куршумлијске општине је у драстичном порасту, па је само у протеклих неколико година више села остало без иједног становника, пренијела је Бета.
Ријеткост је да се неко одлучи на повратак и живот на селу као што је то случај брачног пара Лакетић, који се са осморо дјеце одлучио за живот на селу и то на самој административној граници Србије и Космета гдје су једини становници.
Вукоје (45) и Биљана (35) Лакетић су, кажу, жељели да наставе
традицију, да створе велику породицу и живе на селу. Уз осморо малољетне дјеце, девето је на путу.
Њихова кућа, мала летвара, налази се на обронцима Радан планине изнад села Дегрмен, тик уз административну границу са Косметом. Удаљени су од Куршумлије 35 километара, а до њих се може доћи само козјим стазама.
Сем што немају пута, немају ни струју, а најближи комшија им је Aлбанац са друге стране границе. Троје дјеце Рада (8) Милена(9) и Јасмина (10) иду у основну школу у сусједном селу Мачја Стјена до које дневно пјешаче десетак километара.
Дјеца, кажу, никада нису била даље од школе, ни у Куршумлији, нити било гдје.
- По намирнице одлазим једном мјесечно. Коњ ми је једино средство за допремање. Коњем се спустим до Дегрмена а онда ухватим аутобус до Куршумлије. Мјесечно за намирнице трошим око десетак хиљада динара које зарађујем од продаје дрва или стоке - каже Вукоје.
- Храну сами производимо. Купујем само со, шећер, брашно, кафу и уље. "Једном је неко донио слаткише из продавнице па су ми дјеца добила алергију - каже Биљана.
Ниједно од осморо дјеце никада није било код љекара, а како кажу потпуно су здрава, а прехладе лијече природним мелемима.
Дјеца никада нису гледала телевизију јер немају струју, па ни ТВ
пријемник. Преко радија на батерије могу само да чују програм на албанском језику, па пјевуше пјесме на албанском и ако га не знају.
Породично имање Лакетића је велико и простире се уз административну границу. Обрађују га са оцем, плугом и мотиком, старија дјеца док су млађа задужена за лакше послове.
Током љета Лакетићи припреме све што треба за зиму, јер је кажу зими немогуће ићи по намирнице.
Животна жеља брачног пара је да имају најмање петнаесторо дјеце.
- Не плаћам струју, комуналије, кирију, немам телефон, и наши
трошкови су мали јер ми овдје имамо све што нам је потребно и можемо да издржавамо још оволико дјеце - кажу Биљана и Вукоје.
Међутим проблем је шта ће бити када дјеца крену у више разреде јер им је најближа школа у Куршумлији.
Вукоје се обратио представницима локалне самоуправе и затражио да се направи пут до његове куће, или обезбиједи смјештај у граду. Досад му нико није изашао у сусрет, а представници општине су му обећали да ће општина Лакетићима додијелити плац за изградњу куће у куршумлијском насељу Расадник.
Међутим, Лакетићи немају новца да граде кућу, и једина им је нада да ће им помоћи нека од надлежних локалних или републичких институција.
Празна села
Због лоше безбједности, опште несигурности и небриге државе, велики број сеоских домаћинстава у пограничном дијелу у планинским селима куршумлијске општине, напустило је своје куће, па је пет села сад потпуно пусто.
