Суморна судбина Срба из Хрватске настањених на Косову

Глас Српске
Суморна судбина Срба из Хрватске настањених на Косову

Гдје сам год ишла и тражила неку помоћ они кажу "жао нам је, видјећемо, ми радимо за избјеглице и повратнике са Космета". Пошто смо ми из Хрватске - нама ништа, рекла Миља Ранић

ПРИЗРЕН - Судбина Срба из Хрватске, који су прије 12 година бјежећи пред "Олујом" дошли на Косово и Метохију, често и против своје воље, мање-више истовјетно је суморна, пренијела је Бета. Заједничко им је да већина живи лоше, многи по колективним центрима или у напуштеним зградама пољопривредних комбината, и далеко од насељених мјеста. Истина, има и оних који су се снашли па су добили кров над главом у стамбеним зградама. Јованка Жуњић из Грачаца у Хрватској је до прије два мјесеца живјела у дрвеним баракама кампа Племетина, надомак Обилића, када је од Владе Косова и Метохије добила једнособан стан. Пуних 12 година није посјетила родни крај. - Мој најмлађи син је преко УНХЦР-а био у Хрватску да узме извод из матичне књиге рођених, а о повратку нисам размишљала. У мојим годинама нисам ни за повратак ни за останак. Требала би да одем да средим документа око пензије, али сада сам добила овај стан и не вјерујем да ћу се вратити - прича Јованка. Ни Миле Павловић, родом из околине Вргиног Моста, не мисли да се враћа у Хрватску. Оженио се на Космету и основао породицу. И он је добио стан у Племетини, ради у комуналном предузећу и добија социјалну помоћ. Када помисли на "Олују" асоцијација му је страх. - Тада сам имао 12 година и свашта сам гледао. За непуних 10 година преживео сам два рата, у Хрватској и на Космету - каже он и додаје да на Косову и Метохији нема проблема и да се слободно креће и ради. Станоје и његова супруга Цанка Тошић из Вараждина су троструке избјеглице. Из Хрватске су избјегли у Војводину, онда су дошли у Осојане, да би послије УНМИК-а напустили Космет и смјестили се у Краљеву. A онда су се, послије двије године, поново, са још 40 српских породица, вратили у Осојане. Сви су их заборавили и нико их не посјећује нити пружа било какву хуманитарну помоћ. - Од Црвеног крста одавно ништа не добијамо. Влада Космета није ниједан пут дошла да нас пита да ли хоћемо да примимо помоћ од организације "Мајка Тереза", Црвеног полумјесеца или "Каритаса" - причају Тошићи. Миља и Мића Ранић, родом из околине Петриње, живе у напуштеним просторијама ПИК-а "Ратар" у Чаглавици надомак Приштине, стрепећи да се и то не прода. - Имамо лоше животне услове. У соби нам је била штала гдје су се краве лијечиле и оплођавале. Овдје није било за живот, али супруг ми је остао без посла, ја сам се разбољела и оперисала и не радим нигдје. Живимо од пет хиљада динара добијених на име минималца- каже она. - Нама овдје нити ко долази, нити нас ко обилази, нити добијамо какву помоћ, нити ко води бригу о нама. Гдје сам год ишла и тражила неку помоћ они кажу "жао нам је, видећемо, ми радимо за избјеглице и повратнике са Космета". Пошто смо ми из Хрватске - нама ништа - тужно каже Миља Ранић. Подаци Тачне податке о броју Срба из Хрватске на Косову и Метохији тешко је наћи. Сигурно да их је остало неколико стотина од више десетина хиљада који су почетком августа 1995. године дошли возовима, тракторима, па и запрежним колима. Пошто су осјетили да ће рат избити и на Космету, највећи број је отишао у потрази, прије свега, за миром, пошто су изгубили све што су до тада стварали, многи и своје најмилије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана