НA КРAЈУ НЕДЈЕЉЕ - Устав(и)јаде

Глас Српске
НA КРAЈУ НЕДЈЕЉЕ - Устав(и)јаде

Пише Бранко Докић

БиХ је по много чему специфична, али по односу према сопственом Уставу, нема јој премца у цијелом свијету. Као нигдје другдје, бх. политички званичници, свјесно кршећи Устав, покушавају али и успијевају да остваре националне или партијске интересе. И као да се такмиче у томе. У свијету су добро познате олимпијаде, универзијаде, гитаријаде... Само у БиХ постоји уставијада-својеврсно такмичење у кршењу устава. И док се у осталим “ијадама” на крају проглашавају побједници, у нашој уставијади званичног проглашења побједника нема. Прича о уставијадама, свакако, почиње од ОХР-а и стечене навике да високи представник доноси законе. По Уставу БиХ, законе доноси Парламентарна скупштина БиХ. И демократски принцип суверенитета сваке државе тражи да законе усваја тијело које је народ изабрао. Наиме, према члану 3 Протокола Европске конвенције о људским правима, законодавно тијело бира народ. У јавности се, “право” високог представника да намеће законе доводи у везу са бонским овлашћењима, иако то нигдје не пише у закључцима Бонске конференције. Тамо се, наиме, спомињу само привремене мјере које су у надлежности Предсједништва и Савјета министара БиХ. Парламентарна скупштина БиХ се у закључцима и не помиње. Преседан да високи представник доноси законе, сада је постао навика. A једна народна пословица каже: “Навика је једна мука, а одвика стотину мука”. Ова одвика је више од стотину мука, јер већина политичких партија из Федерације БиХ и даље заговара наметање закона. Умјесто мог коментара о посљедицама широких овлашћења високог представника читаоцима препоручујем “Мишљење о уставној ситуацији у БиХ и овлашћењима високог представника” Венецијанске комисије од марта 2005. године. A на страни 32. тог документа, између осталог, пише: “У резимеу, потреба да високи представник врши широка овлашћења свакако јесте постојала у раном периоду након потписивања Дејтонског споразума. Међутим, такав аранжман је фундаментално некомпатибилан са демократским карактером државе и суверенитетом БиХ. Што дуже постоји, то постаје проблематичнији. Постоји јак ризик супротног ефекта. Домаћи политичари немају потицаја да прихвате болне али неопходне политичке компромисе, јер знају да ће, ако се не дође до сагласности, на крају високи представник наметнути закон. Зашто онда преузимати одговорност, а не оставити је високом представнику? Постоји ризик да се створи култура зависности некомпатибилна са будућим развојем БиХ”. И створена је култура зависности која има јачину дроге. Претходни високи представник Кристијан Шварц-Шилинг био је свјестан тога и покушао је да нас одвикне. Нажалост, није издржао до краја. Понесен навиком кршења Устава, предсједник СДA Сулејман Тихић, прије неколико дана, говорећи о реформи полиције припријети: “Нема више уступака за Републику Српску”. Он се позива на Мартенсова и Ешдаунова тумачења тзв. европских принципа по којима нема ентитетских и кантоналних полиција. При томе, Тихић заборавља да је и сам Ешдаун изјавио да је Мартенсов план мртав. Заборавља да је у октобру 2005. године потписан Споразум свих страна у БиХ по коме ће, осим три принципа Европске комисије, реформа полиције бити у складу са Уставом БиХ и уставима ентитета. Уставне надлежности БиХ по том питању су потпуно јасне, а по уставима ентитета постоје и Полиција Републике Српске и полиције кантона. Предсједник СДA свјесно неће да разумије потпуно јасне поруке актуелног високог представника, Мирослава Лајчака, да су три принципа Европске комисије веома широко постављена. Проблем реформе полиције, према томе, није ствар Републике Српске која поштује уставе БиХ и њених ентитета, већ је то ствар Федерације БиХ која је навикла на вануставна рјешења. Ову причу о бх. уставијадама завршићу актуелном полемиком око уставности Нацрта закона о јавним путевима БиХ који је тек упућен у процедуру. Неоспорно је (изузев онима који су навикли да крше Устав) да је путна инфраструктура у надлежности ентитета. То најбоље потврђује “Споразум између Федерације БиХ и Републике Српске о успостављању заједничке путне јавне корпорације” који су 2000. године потписали премијери ентитета Милорад Додик и Едхем Бичакчић, замјеник премијера Федерације БиХ Драган Човић и као свједок, главни замјеник високог представника Ралф Џонсон. Наиме, између осталог, у члану 2 став други тог Споразума, јасно пише: “Дирекција за путеве значи тијело које оснива ентитет или кантон, а које ће се изричито бавити пројектовањем, планирањем, изградњом, одржавањем и управљањем путном инфраструктуром”. С друге стране, из области транспорта, у надлежности БиХ је: “Регулисање међуентитетског транспорта” (члан 3 и Устава БиХ). Под овим овлашћењем се могу третирати регулативна питања, о чему су се, прије годину дана, усагласили и ентитетски представници. Покушај да се формирање Државне дирекције за путеве покрије чланом 3 Устава БиХ, по којој је држава надлежна за “успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава” показује или непознавање значења појма комуникација или тенденцију остваривања посебних интереса кроз нагонску навику кршења Устава. Чињеница да БиХ има Министарство комуникација и транспорта јасно говори да се ради о двије одвојене области. БиХ има Закон о комуникацијама, наметнут од стране високог представника, у априлу 2002. године. У члану 1. став други тог Закона стоји: “Комуникације укључују телекомуникације, радио, емитовање (укључујући кабловску телевизију) и услуге и средства која су с тим у вези”. Под транспортом се подразумијевају: превозна средства и уређаји за превоз терета, путника и др. (путни, жељезнички, водни и ваздушни транспорт). И тако је свугдје у свијету, и у владама и на универзитетима. Aпелујем, стога, на министра Љубића, да као научни радник, сагледа суштинску разлику између појмова савремених комуникација и транспорта и да повуче из процедуре овакав Нацрт закона о јавним путевима БиХ...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана