Ријетки су пјесници који овако литургијски, снажно и лирски понесено славе божје присуство у свијету. Видљивом и невидљивом, у биљу и звјерињу, у свјетлости и води, у свему што је поштеђено кобне свијести о пролазности и смрти.
СВЕ што је доведено у везу са Јованом Дучићем, што је озвучено тим узвишеним именом и само бива веће, значајније и усправније него што стварно јесте. Тако је и са овим који би, сходно обичају, да каже нешто о позној Дучићевој лирици, конкретније о његовој религиозној драми, о својеврсном рвању са Творцем - у висинама.
Ситнарије дјецу забављају, записано је негдје код Његоша, а то би комотно и прије свих могао потписати Јован Дучић, јер се и он није задовољавао тзв. малим стварима, већ је себи задавао високу мјеру, постављао крупна питања и тешке проблеме, а за њихово рјешавање обављао, упорно и мимо наших обичаја, "висинске припреме" у духовним и књижевним центрима Европе и свијета.
Умни тумачи већ су установили да духовно језгро Дучићеве поезије, њено тематско-мотивско тројство чине пјесме о природи, о љубави и смрти. И у њима је чујан религиозни, да не кажем молитвени тон, и присутна Дучићева мисао о Богу. Природа као нематеријализовани облик Творчеве промисли, љубав као основно духовно начело и смрт, односно васкрсење, јесу превасходно божји атрибути. Већ у тим пјесмама почиње Дучићева лирска распра са Творцем која ће се у позној пјесниковој фази, посебно у "Лирици", развити у истинску религиозну драму и људски потресну исповијест.
Идући путем који води у висину ( с другог из Херцеговине канда и нема) - од дескрипције ка сублимацији, од лунатичких слутњи и соларних привиђења, до пјесама живих слика и кључних цивилизацијских симбола - Дучић ће отићи до цјеловите духовне визије свијета. Било је, дакле, логично и скоро природно да се на том путу "за звездама" суочи и са темељним метафизичким проблемом - човјековим односом према Богу - и да о томе проговори "лицем у лице", без аутопоетичких пренемагања, иронијских отклона и апстрактних спекулација Питање, сумње и недоумице које Дучић износи у овој теми могу, у први мах и са строго теолошког становишта, зазвучати и јеретички:
"Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас"?
"... Води ли наш пут к теби, да ли води"?
"... Мој дух човеков откуд је и шта је -
твој део или противност од тебе?"
"...И шта доприноси твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева?"
"...На чему зидаш цркву на чем?
На стени, песку или блату?"
"... Чим ће да оснажи хор којим те славе
Мој слаби глас сумње...?"
Много је оваквих и сличних питања којима нас пјесник, из пјесме у пјесму, обасипа. Нема, међутим, ни једног стиха којим се Дучић бацио на Господа и његово дјело. Стихови интелектуалне скепсе, клонућа и очајање одвајају се од стиховима чисте религиозности и исконске присности са обоженим свијетом.
"... Божји лик трепти на свим морима
Сваки час свемир ниче изнова."
"... Развије јутро као пламене
Хиљаду белих крила по мору,
A светлом земљом проспе знамење"
"...Има и на тлу очајноме
Увек кап Божија која капи..."
"... Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије...
Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије..."
Ријетки су пјесници који овако литургијски, снажно и лирски понесено славе божје присуство у свијету. Видљивом и невидљивом, у биљу и звјерињу, у свјетлости и води, у свему што је поштеђено кобне свијести о пролазности и смрти. Сва патња почиње управо са једним и главним носиоцем те свијести, са човјеком, дакле, око кога се и сам Створитељ добро намучио, а творевине ипак није испала ни срећна ни савршена.
Јер, човјек је једини божји створ коме је уз свијест, истина невелику, дата и могућност да вјерује; кроз све остало Бог се објављује. Овај који вјерује, однос према Богу рјешава у срцу, кроз молитву и без сувишних питања. Пјеснику то није довољно он би и да сазна, да одгонетне тајне на које тапију има само Творац. И у томе је његова коб, његово двоструко проклетство, тако рећи: жудња за апсолутом и свијест да "свака истина духа знаде за границу". И управо свијест о трошности и пролазности, о човјековој сићушности у односу на божју безграничност јесте онај онтолошки квар који производи сумња, патња и страдања, страх од смрти и очајања усљед божјег одсуства:
"... Вај, зна само дух човека
и за живот и за мрења...
"... Семе у мраку журно клија
Да га израсте цела шума
A на мом путу сама сија
Сумња, то сунце мога ума..."
"... Једино ти си што је протуречно
Кад си у срцу да ниси у свести!"
"... Да вечно питам за твој траг и престо
Усади ми бедно срце човеково."
"... A оста недозван за вапај свог створа:
Срећа нашег срца и коб нашег ума..."
Одакле, осим из ових високих метафизичких сфера, потиче Дучићева сумња у човјекову боголикост и у његову могућност да успостави првобитно јединство са свијетом и Богом?
Одговор на ово питање, ако је уопште могуће, требало би можда потражити на нешто "нижем" нивоу у чињеници да се Дучић образовао у европском, тачније француском духу, и то у вријеме опште вјере у моћ разума и могућност техничке поправке свијета. То ће рећи да је он једним дијелом био типични интелектуалац оног времена, а другим остао медитерански паганин у коме се никада није угасио култ сунца и идеал класичне лепоте која је незамислива без грчког мита, у чијој је основи многобоштво.
Но, основни извор сумње у човјекову боголикост, сумње коју је Дучић развио до размјера метафизичке драме налази се у "горком талогу искуства" скупљаном у свјету који је, најприје у теорији, а затим и у пракси извршио богубиство. Сурове посљедице тога чина живимо и ми, па није чудно што Дучићева поезија "лако" пријања за наше атеизмом опустошене душе.
Ни Јован Дучић није, разумије се, пронашао Бога, али га је потврдио пјесничком ријечју која је код великих пјесника увијек у дослуху са оном која би на почетку.
У једној таквој пјесми, у чије се настојање умијешао сам Творац дата је мјера Дучићеве религиозности, њена православна суштина, могло би се рећи. Ту се Бог појављује као врховни, самилосни сијач који не штеди на даровима, већ сеје прегрштима "целом шаком" и "цело време". То је она "Песма" која се завршава "жишком у дому сиромаха" и "сузом у оку мученика".
Док нас тај жижак и та суза буду гријали, знаћемо да смо живи. И да нас Бог није посве напустио.
Ђорђо СЛAДОЈЕ
(Из бесједе Ђорђе Сладоја на овогодишњим "Дучићевим вечерима поезије")
