Интервју: Јасмина Михајловић, писац

Глас Српске
Интервју: Јасмина Михајловић, писац

Мучио ме је проблем брзине којом живимо и пропуштање садашњег тренутка (у којем једино постојимо!) зарад прошлости или будућности, истакла Јасмина Михајловић

СВОЈИМ најновијим романом "Париски пољубац" у издању КЗ "Љубитељи књиге", Јасмина Михајловић је доспјела у сам врх интересовања домаће читалачке публике. Овај роман осим чињенице да је мултижанровски (може се читати и као путопис и као филозофско дјело, као изванредна есејистичка форма, затим као психолошки роман) доноси обиље промишљања о сусрету између данашњице и будућности и двију епоха, старе која је иза нас и надолазеће, дигиталне ере. Читалац ће овдје осим задовољства у овом јединственом књижевном путовању кроз град свјетлости пронаћи и пријеко потребне савјете везане за лакше преживљавање времена крупних историјских промјена, као што је, рецимо, транзиција. Оно што роман чини још узбудљивијим је чињеница да је један од главних јунака и господин "М", Милорад Павић, животни и књижевни сапутник Јасмине Михајловић. ?Збивања у Вашем роману "Париски пољубац" смјештена су током четири новембарска дана 2006. године у Паризу. - "Париски пољубац" је љубавни, путописни, авантуристички, филозофско-метафизички, исповедни, политички, антрополошки, алхемијски роман. Због тога сам се одлучила да поднаслов "Париског пољупца" буде - књига. У њему постоји шест главних јунака: брачни списатељски пар из Србије, пријатељица из Aмерике коју главна јунакиња сусреће у граду светлости, један модерни анђео недефинисаног полног идентитета, Габријел тј. Гаврило, и два града, Париз и Београд. Цео заплет се врти око куповине пара женских чизмица које су повод да се кажу неке важне ствари о најновијој епохи у којој живимо, о њеној махнитој брзини, о проблему стреса, о савременим мушко-женским односима, климатским променама, будућности, и о месту Уметности и Робе (мислим на материјална гомилања ствари) у времену које живимо."Париски пољубац" је покушај да се нађе излаз из лавиринта званог ЏЏИ век у којем смо се сви ми нашли. ? Зашто сте одабрали баш Париз за поприште радње романа, а не неку другу метрополу? - Живела сам једно време у том граду, пуно сам, такође, боравила у разним деловима Француске, франкофил сам и било је животно логично да се тиме бавим у роману који је, како рече књижевни критичар Васа Павковић, спој мојих књига на слово П и на слово Љ, тачније мојих путописних и љубавних књига, чији се број попео на осам комада. ?Вишеслојност, тачније богатство Вашег романа карактерише, између осталог, и могуће одређење "Париског пољупца" као психолошког, филозофског, чак и педагошког романа... Како је било могуће помирити, објединити исте? - Пишући ову књигу трудила сам се да објединим крајњу женску осећајност са мушком рационалношћу и прецизношћу. Увек сам се дивила писцима који су у свом делу били комплетни, а то ће рећи нису спутавали ни мушку (епску) ни женску (лирску) страну личности која постоји у сваком од нас. То је велика храброст и слобода. Затим, пошто мрзим досадне, а учевне књиге (мада су оне потребне као штиво у неким периодима живота), хтела сам да покажем како један роман сложене идејне структуре, тема, са размишљањима о новом хришћанству, о женском божанском принципу, о томе како ће изгледати свет до 2100. године, може бити забаван, узбудљив, хумористичан, ироничан, у сваком случају живахан роман. ?Вратимо се суштини. "Париски пољубац" је надасве роман о времену? - Интересовао ме је тренутак у којем живимо, тај прелаз из нове ере у најновију еру, раскид са аналогним временом и улазак у дигитално време. Мучио ме је проблем брзине којом живимо и пропуштање садашњег тренутка (у којем једино постојимо!) зарад прошлости или будућности. Постављала сам себи питања да ли махнита брзина којом се крећемо поништава живот и нашу људскост или можда ствари стоје другачије... ?Написан, настао и сам у размеђу двије епохе "Париски пољубац" несумњиво "комуницира с епохом и покушава да комуницира с будућношћу". Хоће ли управо љубав можда бити кључ те комуникације? - Да. Љубав је увек била и остаће крунска тачка опстанка. Онолико колико смо се ослободили да волимо себе и друге, за толико ће нам живот бити шири, раскошан и сведосежан. "Париски пољубац" говори о једној великој капији, која није Тријумфална капија, него њена модерна варијанта - капија Дефанс. Та капија је у роману метафора да ако имаш храбрости да волиш, онда можеш да досегнеш и ствари које су рационалном уму непојмљиве и тренутно физички немерљиве. М. МИЛОСAВЉЕВИЋ ЈЕЗИК РОМAНA - Коришћен је један брз, комуникативан, полуколоквијалан језик, галиматијас духовитог аргоа и посрбљених англицизама, онај којим се млађи свет и жене користе да би хитро обавили посао; то је и језик који муњевито дефинише ствари. Он се у роману меша са такозваним високим књижевним стилом, са лирским пасажима, али и са испразном комуникацијом савремености. Приликом рада са преводиоцима, јер је "Париски пољубац" преведен на енглески и руски (у Русији излази за московски сајам књига крајем ове године), посебно је рађено на језику, јер свака нација има ту нову трећемиленијумску смесу технолошких, модних, СМС и свих других наноса у свом говору - рекла је Јасмина Михајловић. ПОРОЂAЈ ?Позивате се на "Да Винчијев код","Фукоово клатно"... - И Ден Браунов "Да Винчијев код" и "Фукоово клатно"Умберта Ека имали су за главну тему разоткривање тајни Париза. Мене је готово деценију током боравака и живота у француској престоници мучио езотеријски Париз. Стално ми је нешто измицало, нешто попут оног осећања када знате да нешто знате, а немате никако финални бљесак просветљења. Сада ми се тај бљесак сазнања коначно десио те је он био ултимативни окидач да роман напишем. Иницијација, или како неки кажу инспирација је била толико снажна да сам "Париски пољубац" написала за 38 дана. Била сам на ивици психофизичке издржљивости. Све је личило на неки продужени порођај чије трудове не можете да одложите, макар умрли од исцрпљености.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана