Nacističke glavešine služile su se svim sredstvima da bi se domogle blizine firera. Potkazivanje, smicalice, intrige bili su, uz međusobnu špijunažu, uobičajen način borbe za vlast
Hitlerova Nemačka stvarana silom, istrebljivanjem rasa i porobljavanjem evropskih naroda, bila je pred slomom. Nacističke glavešine, koje su odavno izgubile i poslednju trunku savesti, preduzimale su očajničke mere da pronađu mogućnost za spasavanje golih života. Od ranije su špijunirali jedni druge. Sada je to bilo još više izraženo, iako je svaki od njih bio svestan da je pod neprekidnom i pojačanom prismotrom.
Šta je činio firer? U nadi da još uvek sve nije izgubljeno, krajem novembra 1944. godine napustio je Rastenburg svoj glavni stan smestio u bunker kancelarije Rajha u Berlinu. Ali, to mu nije ništa pomoglo. Od tada do proleća 1945. Hitler je doživljavao sve teže poraze.
Saznanje da je izgubio svaku moć, sve više ga je dovodilo do očajanja. Pomračeni um rađao je sumnje u sve i svakoga. S nepovjerenjem je gledao i na svoje najbliže saradnike, koji su ranije bili spremni i na najteže zločine samo da bi mu se dodvorili. Posmatrao ih je trudeći se ad na njihovom licu otkrije tragove izdaje.
Čuvar nacizma
Hitler je u bunkerskom okruženju imao jedino poverenje u telesnu gardu esesovaca odgovornih za njegov život. Oni su bili maksimalno budna straža, koja nije puštala nikoga unutra pre nego što bi bio pregledan.
Pored Hitlera u bunkeru, kao njegova senka i čuvar ortodoksnog nacizma, bio je Martin Borman, koji je uspeo svakojakim smicalicama i intrigama da uništi ugled svojim protivnicima. Poljuljao je položaj i Hajnriha Himlera do te mere da je pao u nemilost.
Himler se žilavo borio da ostane u vrhu vlasti. Nakon neuspelog atentata zaverenika na Hitlera 20. jula 1944. godine, pošlo mu je za rukom da se oslobodi i poslednjih svojih suparnika i da se dočepa položaja vojnog komandanta. U to vreme je među nacističkim glavešinama, imao najveći broj titula i funkcija. Bio je ministar policije, na čelu ministarstva zdravlja, vrhovni šef svih obaveštajnih službi, građanskih i vojnih.
Hajnrih Himler je u svojstvu vrhovnog zapovednika SS jedinica, imao na raspolaganju celu armiju koja je u proleće 1944. godine imala u svom sastavu trideset divizija, deset bataljona - legija, deset odeljenja glavnog štaba i trideset pet korpusa i samostalnih grupa. Pod njegovim nadzorom bile su mnoge organizacije nacionalsocijalističke stranke i državne uprave, veoma razgranate i aktivne. Tada su mu nedostajala jedino Hitlerova vojna ovlaštenja, koja nikada nije ni preuzeo.
Herman Gering, Himlerov politički protivnik od ranije, bio je uglavnom odstranjen iz kruga najbližih saradnika. Bezočno je vodio trgovinu i predavao se raskošnom životu, što su obilato koristili oni koji su želeli da ga liše i ono malo ugleda koji je imao među nacistima.
Ribentrop, koga je Hitler nazivao "novim Bizmarkom", a Gering "prljavim trgovčićem šampanjca", vodio je "visoku" politiku koja je iz dana u dan donosila poraz za porazom, što je poljuljalo "firerovo" poverenje u njega.
Gebels je još uvek bio uvažavan među nacistima, ali Borman je bio daleko moćniji. Znajući da mu je Himler, koji je već pružio ruku da se dočepa i Hitlerovih ovlašćenja, najopasniji takmac na hijerarhijskoj lestvici Borman je rešio da se sa njime uhvati u koštac i da mu onemogući ostvarivanje postavljenih ciljeva. Kao "piona", u ovu borbu sa Himlerom, Borman je uključio i nekadašnjeg konjušara, a sad generala SS Vafena i Hitlerovog ađutanta Hermana Fegelajna, koji je i po rodbinskoj liniji bio blizak Hitleru. Njegova supruga Greta Braun bila je rođena sestra Hitlerove ljubavnice, kasnije supruge Eve Braun.
Herman je jedno vreme bio u tesnom kontaktu sa Himlerom, koji ga je koristio kao vezu između njegovog štaba smeštenog u Badenu, i Hitlera. Međutim, svakodnevni kontakti između Bormana i Hermana doveli su do njihovog savezništva u borbi protiv Himlera.
Vešto iskorištavajući Himlerovu nesposobnost komandovanja grupom armija, Borman i Herman Fegelajn su javno, a naročito u prisustvu Hitlera potencirali Himlerove greške i poraze, sve dok, posle gubitka Pomeranje, marta 1945. godine, nisu ubedili Hitlera u neophodnost smenjivanja Himlera sa položaja komandanta grupe armija.
Poslednji udarac koji je Borman zadao Himleru bio je naređenje pripadnicima SS divizija "Adolf Hitler", "Rajh", "Hoenštaufen" i "Totenkopf" na borbenom zadatku u Mađarskoj, kojima se zabranjuje da ubuduće, an rukavu nose oznaku elitnih SS trupa. Ova kolektivna kazna značila je i Himlerov pad.
Uskraćivanje komande nad grupom armija odstranilo je Himlera sa visokih policijskih funkcija koje je, u njegovoj odsutnosti, obavljao Kaltenbruner. Zahvaljujući tome mnoga Hitlerova i Bormanova naređenja izdata direktno Kaltenbruneru, ostala su za Himlera tajna.
Međusobne borbe nacističkih glavešina uskoro su se pokazale potpuno besmislene, kao uostalom i Hitlerova naređenja, koja su slata, krajem aprila 1945. godine, iz bunkera okružnog ruševinama i bila namenjena trupama koje mahom više nisu ni postojale.
S firerom za rođendan
Na zahtev svojih preostalih saradnika Hitler je, 10. aprila, odlučio da preseli svoj glavni stan i smesti se u "orlovsko gnezdo" Berghof. Sutradan njegova se pratnja prebacila u Berhtesgaden, ali on nije napuštao svoj dotadašnji bunker. U vazdušnom bombardovanju, 12. aprila, uništeni su ostaci kancelarije Rajha. Njene zidine bile su obavijene plamenom. Četiri dana kasnije, 16. aprila, jedinice Crvene armije nadirale su silovito preko Odre i približavale se Berlinu.
Hitler je odredio da 20. aprila, na dan njegovog rođendana napusti bunker, ali se predomislio. Rešio je da svoj pedeset šesti rođendan provede u Berlinu, u društvu svojih nekadašnjih nacističkih prijatelja. Tako su se pored svoga firera - slavljenika našla petorica: Gering, Himler, Gebels, Ribentrop i obavezni Borman. Toga dana uveče, svestan da je njegova ideja o odbrani "bavarske tvrđave" utopija, Hitler je preko pomoćne radio-stanice, održao i svoj poslednji govor u kome je saopštio svoju odluku da, bez obzira na razvoj događaja, ostane u Berlinu.
(Nastaviće se)
