На крају недјеље: Суза народна

Глас Српске

Пише Пантелија МAТAВУЉ

ОКAПИ велика суза народна за умрлим нам предсједником Миланом Јелићем. Канула је на плодну, питому, сунцем окупану српску земљу. Aли се питамо - зашто баш сад предсједниче, "кад лојзе зри, кад гугутка поје" како оно рече пјесник. Зашто сада, јер знамо да смо окружени разноразним притисцима, датумима, измишљеним историјским данима ултиматумима, упозорењима, пријетњама. Ни јачи то не би поднијели. Због тога, ето, данима већ кружим уоколо као голуб без једног крила, а хоће да полети. A ја хоћу нешто да напишем, али не могу. Као да су ме у јатима напустиле ријечи. Неће ни ум ни душа. Бар да срџба проговори. Безосјећајна реалност стално ме некуд гурка, па ми не да да одболујем ове дане... Морам да одболујем. Мора бити тужан народ кад изгуби свог предсједника. Застадосмо сви као у неком кланцу. Кад умрије предсједник у трену, негдје нам се изгуби глава, унезвијерени тако, слабашнији и испрепадани. Ето, такве дане проживљавамо. Као дјеца без родитеља. Прерана и ненадана смрт предсједника окупила је људе, жене, дјецу... Сви послови су стали. Све је мање важно и надокнадиво. Тако то изгледа. A како и не би било тако. Провијавало је ове дане да смо блиски кад је тешко. Да ли је то наша судбина и икаква нада и утјеха за времена која ће доћи. Свијет у колонама, исписивао је што осјећа кроз књиге жалости. Нису сви рјечити. Њима је само теже. A равнодушни то више нису били. Тако је ове дане проживљавала Република Српска. Тешка је била сриједа у рано поподне, 3. октобра и звуци "Посмртног марша" низ посавску равницу. Тугу је свила и у своја њедра примила модричка раван тамо гдје се ријека људи у мору суза опростила од свога предсједника. Сунчана Посавина постаде мјесто сабора наше нове снаге и наших хтјења. A преко те сунчане о простране земље, у необјашњивом беспомоћју загледан човјек, у једном трену, не види ни прошлост ни садашњост. Покушава наћи будућност ако је има. Тако је било и у погледу са брдашца изнад Бање Луке. Доље је, као и увијек, вијугао Врбас и губио се међу зградама и дрвећем. Препознајем куће и фабрике. Све је било некако мирније. Мимоходи, тихи гласови, уздаси, цвијеће, народ у свечанијим одијелима, књиге жалости.... Одавали су пошту предсједнику. Све лагано и достојанствено. То су дани без свађе и са пуним разумијевањем другога. Сада се окупљамо, јачамо, боље се разумијемо, зближавамо... Кроз људе су прозукнуле неке нијеме поруке и опомене. Такви су били ови октобарски благи дани. A иза тих дана чекају нас нове неизвјесности и изазови. Нова јутра. Од нас зависи да ли ћемо радити онако како је то и сам покојни предсједник желио. Шта ће остати од његових идеја, шта ћемо довршити од његових започетих послова, тамо гдје га је час умрли омео. Нема освртања, мора се напријед. Бар томе нас је историја у свим тешким временима научила. У једном часу неко је поновио ријечи преминулог предсједника изговорене дан уочи смрти, на Трећем сабору Савеза независних социјалдемократа. Рекао је "Чувајмо и изграђујмо Републику Српску као јединствен, недјељив и равноправан ентитет у оквиру заједничке државе БиХ, који ће самостално и успјешно обављати све уставотворне, законодавне, извршне, управне и судске функције." Ни сам није знао, као ни ми, да је тада у својој поруци све нас који остајемо, овим ријечима завјетовао. Иза безмјерне туге, када мину октобарске сребренасте ноћи, требали бисмо сви знати какве нам је поруке оставио и куда нас је упутио предсједник Милан Јелић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана