“Преображење” у Сарајеву

“Преображење” у Сарајеву
Жељка Домазет
21.08.2018 11:47

“Некад било сад се спомињало” или опомињало.

Некада се Сарајевом које памте предратни Срби овог града слободно шетало и коло играло у храму Преображења Господњег на Пофалићима, све то на овај велики празник и крсну славу храма. Трамваји и аутомобили су се заустављали од Марин двора до Долац Малте, литија са вјерницима несметано пролазила. Данас се ту окупе вјерници из свих крајева, расељени Срби који су у Сарајеву знали сваку стопу, понеки преостали старац који у овом граду одбројава посљедње дане.

Ријетки од њих говоре и када данас, двије и више деценије након рата, успију доћи до цркве са штапом и виде литију која се свела на обилазак три пута око цркве. Углавном плачу. Кажу, чине то од радости када виде толики православни свијет на једном мјесту у њиховом граду.

Има и оних који још са страхом говоре. Веле да се за ријеч одлази у затвор и најрадије ћуте. Дођу да се преброје колико их још има живих од прошле славе храма и уђу да запале свијеће за живе и мртве чланове својих породица. Свакоме ко дође за Преображење Господње на Пофалиће запињу за око полицајци који чувају вјернике да им се не би десило неко зло. Ако заиста чувају слободу сарајевских Срба, можда би било лијепо да се и они ухвате у коло и заиграју. Но, тога данас нема, а некада је било.

Преображењска црква на Пофалићима памти и дане када је у овом граду окупљала на слави и 20.000 Срба, а данас, ако је лијеп дан, окупи само пар стотина. Памти овај Божји храм и све недаће које су га током рата и у послијератним годинама задесиле. Видео-камере постављене, а скрнављења и напади на ову православну цркву или застаре или се не открију. Ваљда му таква судбина. Или је посриједи ипак нешто друго?

Није страно овом граду, који је некада важио за најслободнији у бившој Југославији, да се умјесто православне цркве чује и израз “православна џамија”. Да човјек напросто занијеми и ако је овако нешто речено и у шали. Занијеми и да заплаче! Можда управо због тога и ријетки сарајевски Срби који још живе у овом граду плачу док гледају у храм.

Сви они који од Сарајева желе направити град по мјери свих  народа и грађана морали би повести рачуна о томе. Свештенство Митрополије дабробосанске такође, а и сви они који одлучују о животу народа на овим просторима морају имати у виду да историја и култура не почињу од њих. Ако се то не деси, и оно мало преосталих сарајевских Срба ће помријети и литија око храма биће све краћа. Вријеме да се сви преобразе полако али сигурно истиче.+++

Колумне Коментар дана